Кад сретнеш људе који су прошли кроз страшну трагедију, речи често губе снагу. Мајка која је изгубила дете, муж који је остао без супруге, син који више нема мајку… шта ту рећи? Ја сам и сам прошао кроз слично — изгубио супругу, троје унука умрло је у детињству. Свет око мене претворио се у црно-бело, као да је сва боја ишчезла. Када пролазиш кроз бол због вољене особе, храна губи сваки укус. Желиш само једно — да патње не буде, да сви живе срећно, без рака, мултипле склерозе, саобраћајних несрећа и пада авиона. Али патња је део живота. Како с њом изаћи на крај?

Недавно ми је један добар и побожан човек испричао да више не може да се моли, нити да иде у цркву. Имао је пријатељицу од детињства — девојку која је дуго патила од депресије, ментално болесну и без вере. Једног дана нестала је без трага. Дуго су је тражили и сазнали да је отишла у шуму, где постоје куле са којих људи скачу с гуменим ужетом. Док ју је тражио, молио се свом снагом, верујући да ће Бог чути његову молитву. Али нашао ју је мртву — убила се. Није могао да прихвати да је Бог то допустио. Како веровати у Бога када се тако нешто догађа?

Можда је лакше умрети за узвишену идеју, или с миром у души, ако си починио тежак злочин и знаш да заслужујеш казну. Понекад чак и злочинци желе да буду кажњени. У житијима светих налазимо причу о разбојнику који је убио многе, па и децу. Иако се покајао и добио опроштај од Бога, савест му није дала мира. Тражио је казну јер је знао шта је учинио. Када је прилазио светом Причешћу, угледао је једну од беба које је убио — и није могао да живи без муке.

Недавно сам чуо и причу о жени која је на себе преузела кривицу свог сина. Муж јој је био насилан, а син га је убио. Она је одслужила казну уместо њега. Рекла је својим другарицама из ћелије: „Знам зашто сам овде и сваки дан ми је драго што служим казну за њега, јер он је слободан.“ Ово показује да ако човек разуме узрок своје патње, може је лакше поднети. Али шта ако не разуме?

Човечанство као један организам

Морамо запамтити — када је свет створен, патње није било. Бог није створио патњу. Како се онда она појавила? Неки кажу: „Бог је знао да ће Адам згрешити, зашто га није створио тако да не греши?“ Одговор је једноставан — Бог нас је створио слободним. Нисмо роботи који морају да чине добро, већ имамо слободу да сами бирамо. Можемо чак изабрати хоћемо ли веровати у Бога или не.

Почетак патње лежи у томе што човек у својој слободи може да одабере зло. Животиње не бирају између добра и зла као ми. Вук јесте опасан за овце, али не сноси моралну одговорност. Човек је свестан свог дела.

Али зашто онда ми патимо због Адамовог пада? Зашто се нека деца рађају с тешким болестима? Зашто неке бебе одлазе с овог света пре него што су га и угледале? Зар су криве? Човечанство је један организам, створен по лику Свете Тројице, уједињен љубављу. То значи да смо сви ми једно — повезани као браћа и сестре, живи и покојни, сви као једно тело. Грех једног утиче на све. Као што наслеђујемо гене, тако наслеђујемо и последице пада. Ово је одговор на питање зашто патња постоји.

Зашто Бог не уреди све одмах?

Неки би питали: „Зашто Бог не уведе ред одмах? Зашто не кажњава оне који чине зло?“ Не знамо, али Бог зна. Ми живимо у времену које је пут ка вечности. Овај живот није коначна дестинација, већ путовање. Протерани смо из раја, овај свет није место за останак. Нисмо овде да се наслађујемо стварима, већ да прођемо кроз искушења и припремимо се за вечност.

Када суд буде окончан, сваки ће бити осуђен праведно. Сада је време покајања и исправљања, јер Бог чека да се покају и они који то још нису учинили.

Бог на крсту

Један свештеник рекао је кад су га питали где је Бог — да је Бог на крсту. Бог је дошао на земљу, постао човек и поднео најтежу муку. Бичеван страшним бичевима са оловним врховима, толико претучен да није могао сам да носи крст. Његово страдање кулминирало је страшном смрћу на крсту, где се човек гуши због подигнутих руку и оптерећења. Тај бол сведочи о тежини патње, али и о томе како је Бог управо у њој с нама.

Како живети с патњом?

Када се суочимо са неправдом и болом, можемо се обратити Христу у молитви. Помоћ неће увек стићи одмах, али неће изостати. Патња чисти душу од греха, као четка која опере прљавштину, и чини човека савршеним. Она има смисао, јер у њој показујемо љубав.

Завршићу причом о Јову, човеку који је изгубио све, али је ипак остао веран. Када су му пријатељи говорили да пати због грехова, он је ћутао, прихватајући судбину. На крају, Бог му се открио и показао тајну помирења.

Љубав и помоћ

Не можемо трпети зло и страдање без борбе. Морамо се трудити да свет учинимо бољим — кроз молитву, помоћ другима, волонтерство. Пример за то су млади волонтери који иду у регионалну дечју болницу да помажу деци из сиротишта, дајући љубав онима којима је најпотребнија.

Ако не прихватамо да патња постоји, бар треба да се залажемо да је буде мање, а љубави више. Само тако, кроз љубав и молитву, откривамо тајну патње.

Епископ Ореховско-зујевски Пантелејмон
За Фондацију Пријатељ Божији прилагодио и превео: Иван Попов
Извор: miloserdie.ru