Постоји једна велика заблуда у коју смо готово сви помало поверовали – да љубав мора стално да буде пријатна да би била права.
Навикли смо да мислимо да је свака напетост знак да нешто није у реду. Ако се појаве разочарање, умор, неразумевање или унутрашњи отпор, брзо закључујемо да је осећање нестало и да је можда све била грешка. Свет око нас непрестано понавља исту поруку: ако више није лако, онда то није то.
Али стварни живот не изгледа тако.
На почетку је скоро све једноставно. Лепе поруке, дуги разговори, заједнички планови, осећај да је коначно пронађена особа која нас разуме боље од свих других. У тој почетној занесености лако је поверовати да ће љубав увек изгледати исто. Међутим, права љубав најчешће почиње онда када тај занос почне да се повлачи.
Почиње у обичној свакодневици. У уторак увече, у кухињи, после напорног дана. Када испливају умор, нервоза, различите навике, старе ране и речи које нисмо умели да кажемо на прави начин. Када се наша идеализована слика о другом човеку судари са стварношћу и откријемо да испред нас не стоји савршена особа, него неко ко је, баш као и ми, слаб, несавршен и у процесу сазревања. Тада долази прво велико разочарање.
Ипак, то разочарање није нужно знак да је љубав нестала. Напротив, често је знак да је први пут изашла из света маште и ушла у стварни живот. Управо ту почиње оно најтеже – али и највредније.
Свето Писмо нас на то подсећа једноставним речима: „Сваком понизношћу и кротошћу, с трпљењем подносећи један другога у љубави“ (Еф. 4, 2).
Подносити једни друге у љубави не значи трпети неправду, затварати очи пред злом или дозволити да неко непрестано гази наше достојанство. Али значи нешто што нам је често много теже: не свести човека на његове најгоре тренутке.
Лако је волети онога ко је пажљив, насмејан и нежан. Много је теже видети добро у некоме када покаже своју слабост. Тек тада се открива да ли волимо стварну особу или само представу коју смо о њој створили.
Апостол Павле зато не описује љубав као снажно осећање, него као пут који захтева зрелост: „Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се“ (1. Кор. 13, 4).
Један од најтежих тренутака у сваком дубљем односу јесте онај када љубав почне да боли, а да нема великог и очигледног разлога. Нема издаје. Нема драме. Али боли.
Понекад зато што не можемо да променимо туђе одлуке. Понекад зато што се суочавамо са чињеницом да друга особа има слободу која не иде увек путем који бисмо ми изабрали. А понекад зато што треба опростити нешто што се у нама још није смирило.
Тада откривамо једну непријатну истину: често нас не боли само поступак оног другог, већ и рушење наше потребе да све буде по нашој мери.
Бол у љубави зато није увек доказ њеног краја. Некада је доказ да умире наша илузија контроле.
Хришћанство не представља љубав као непрестано уживање, него као простор у коме се човек постепено ослобађа сопствене себичности. То је болан процес. Није лако одустати од потребе да увек будемо у праву, да одмах добијемо разумевање које очекујемо и да други људи буду онакви каквим смо их замислили.
Али управо у том умирању нечег себичног у нама рађа се нешто много дубље.
„Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13).
Када прође први занос и утихне почетно одушевљење, када престану дуги разговори до касно у ноћ, када свакодневица закуца на врата, остаје једно једноставно питање: шта остаје од љубави?
Остаје одлука.
Одлука да се не одустане од разумевања само зато што није узвраћено истом мером. Одлука да се понекад повучемо без мржње, да направимо дистанцу без губитка поштовања, да ућутимо не зато што кажњавамо, већ зато што желимо да се страсти смире и да речи не направе ране које ће касније тешко зацелити.
Зрела љубав има стрпљења. Она зна да се људи не мењају преко ноћи и да неке борбе трају годинама.
Она одбија да човека сведе на најгоре што је показао.
Зато и старозаветна мудрост каже: „Мрзост замеће свађе, а љубав прикрива све преступе“ (Приче 10, 12).
То не значи да љубав глуми да зло не постоји. То значи да не престаје да види човека и онда када су његове слабости највидљивије.
Ни праштање није заборав, нити одобравање учињеног. Праштање је одлука да зло не добије последњу реч у нашем срцу.
„Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што је и Христос вама опростио, тако и ви“ (Кол. 3, 13).
Љубав која боли није грешка у односу. Она је често знак да смо престали да јуримо романтичну илузију и почели да учимо шта значи истински волети.
То не значи да је бол мера љубави, нити да је свака патња доказ њене дубине. Али онда када се појаве разочарања, неспоразуми и потреба за праштањем, управо тада се открива да ли је љубав била само осећање или је постала одлука.
Њена тежина није њен недостатак. Она је њена дубина.
Јер, како је записано у Песми над песмама: „Љубав је јака као смрт... жар је њен као жар огњени, пламен Божји“ (Пјес. 8, 6).
И можда тек онда када умре наша представа о савршеној љубави, добијамо прилику да се сретнемо са оном правом – стрпљивом, понекад болном, али довољно снажном да остане и онда када више нема ничег што би је чинило лаком.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић