Молитва светима није замена за Бога, нити покушај да се до Њега дође заобилазним путем. Она је, пре свега, молба за руку у тами, онда када сами више не можемо да се уздигнемо, када немамо снаге да стојимо пред Богом онако како бисмо желели, нити речи које бисмо Му принели.

Многима се, међутим, чини да је Рај уређен као нека врста небеске администрације. Као да се Богу не може директно приступити, него се мора проћи кроз читав низ „надлежних“ – Светом Николи за пут, Светој Татјани за учење, Светом Пантелејмону за здравље. У таквом схватању, молитва светима изгледа као нужан обилазни пут до Онога који је, наводно, превише узвишен или превише заузет да би нас чуо непосредно.

Ако је Бог свемогућ и ако чује сваку реч, чак и ону која није изговорена наглас, зашто нам онда уопште требају посредници? Зашто толики тропари, акатисти, имена и призивања, ако можемо једноставно да Му се обратимо? Одговор на ово питање не лежи у спољашњим прописима, нити у неком формалном објашњењу. Он се налази у самом искуству Цркве, у начину на који се љубав креће међу људима и између људи и Бога.

Бог није председник

Навика да небеско разумемо по земаљским обрасцима веома је дубоко укорењена у нама. Савремени човек је научен да се до онога ко је „на врху“ не долази лако. Постоје процедуре, редови, посредници, службе, шалтери. Прво разговараш са једним, па те упућују на другог, па на трећег, док онај најважнији остаје далеко и недоступан.

И човек, често несвесно, преноси ту логику и у духовни живот. Излази из неке установе, где је стајао у реду са документима у руци, и улази у храм са истим унутрашњим осећајем: да мора постојати неки редослед, неки систем кроз који треба проћи. Тако се рађа мисао: „До Бога не могу директно, Он је превисоко. Боље да се обратим неком свецу – он је ближи, он ће ме разумети.“

Али та представа је погрешна у самом свом темељу. Бог није председник коме се приступа преко секретаријата. Он није ни удаљени владар који управља светом из неке недостижне висине. Сваки службеник у некој институцији има обавезу да прими наш захтев – а Бог се сваком од нас посвећује са пажњом какву ниједна мајка не може да има. Он није заузет, нема радно време и не постоји тренутак у коме су Његова врата затворена за човека.

Управо зато се поставља право питање: ако нам је Бог толико близак, зашто онда уопште постоје свеци и зашто им се обраћамо?

Поука из Кане Галилејске

Одговор почиње да се назире у једном, наизглед једноставном догађају – свадби у Кани Галилејској. То није био велики догађај, већ обично сеоско весеље, где је све текло како треба, све док домаћини нису остали без вина. Тај тренутак, који нама може изгледати безначајно, у стварности је био испуњен стидом и нелагодношћу, јер је у тој култури то значило да се гости не могу достојно угостити.

У том тренутку, Богородица прилази Христу и каже: „Немају вина.“ (Јн 2, 3)

Христос јој одговара: „Још није дошао мој час.“ (Јн 2, 4)

По свему судећи, то чудо није било део онога што је Он у том тренутку намеравао да учини. Ипак, чудо се догодило. Вода је постала вино. Зашто?

Не зато што Бог није знао – Он зна све, и пре него што Га замолимо. Него зато што љубав једног праведног срца према другима може да уђе у Божије планове и да за собом повуче чудо. Бог одговара на ту љубав, на саосећање које се не мири са туђом невољом, и управо у том простору заједништва открива се нешто суштинско: Њему није важно само шта тражимо, већ и како једни за друге стојимо пред Њим.

Вера пријатеља

Сличну истину видимо у причи о одузетом човеку кога су пријатељи донели пред Христа. Кућа у којој је Христос говорио била је толико испуњена народом да није било никакве могућности да се уђе. За већину људи, то би био крај покушаја. Али не и за њих.

Они се пењу на кров, раскопавају га и спуштају носила право пред Христа, одбијајући да прихвате препреку као коначно стање. То није био само физички напор, већ и чин вере који није одустајао.

И тада Јеванђеље каже: „А Исус видевши веру њихову рече узетоме: Сине, опраштају ти се греси твоји.“ (Мк 2, 5)

Ове речи су запањујуће, јер Христос не гледа само онога који лежи, него и оне који га носе. Свеци су баш ти пријатељи који нам држе носила онда када и сами лежимо парализовани, када немамо снаге ни да верујемо како треба, ни да се молимо како бисмо желели. У тренуцима наше немоћи, њихова вера постаје наша подршка, и управо зато молитва светима није знак слабости, већ знак да припадамо заједници у којој нико не остаје сам.

Антиминс и мошти

Ово искуство заједништва није само поетска слика, већ дубока стварност која се од самог почетка живела у Цркви. У првим вековима, хришћани су се окупљали у катакомбама, служећи Литургију на гробовима мученика. За њих, то није било необично место, већ најприродније могуће – јер су веровали да су ти мученици живи у Богу и да заједно са њима учествују у Тајни.

Та пракса није нестала. Она се наставља и данас кроз антиминс – платно на коме се служи Литургија, у које је ушивена честичица моштију. У свакој цркви где се служи Литургија налази се део тела некога ко је дао живот за Христа, као знак да тај свети није одсутан, већ да стоји са нама пред Богом и учествује у истој Трпези.

Ово се у богословљу назива заједништвом – једним животом који прожима све чланове Цркве. У том животу не постоји непробојна граница између живих и упокојених, већ постоји непрекидна повезаност у Духу Светом.

Икона као прозор

Иста та истина изражена је и у иконама. Светитељи су на њима приказани тако да гледају у нас или да су благо окренути ка нама, јер је њихов однос са човеком однос живог сусрета. Насупрот томе, зло се приказује у профилу, без пуног лица и без погледа, јер одбијање сусрета значи одбијање заједнице.

Икона, зато, није само уметнички приказ. Она је прозор кроз који се остварује двосмерни однос, место где се човек не осећа као да гледа нешто далеко, већ као да стоји пред неким ко га види.

Свети Силуан Атонски говорио је да на Небу све живи и креће се Духом Светим, али да тај исти Дух делује и овде, у Цркви, у Светим Тајнама и у душама верника. Зато, када се молимо свецима, то није обраћање некоме ко је одсутан, већ учешће у једном истом животу у коме они већ живе.

Рука у мраку

Савремени човек живи у свету у коме је повезан више него икада, а ипак често остаје дубоко усамљен. Може у тренутку ступити у контакт са било ким, али када дођу заиста тешки тренуци, испоставља се да му недостаје оно најједноставније – нечије присуство.

У таквим тренуцима није довољно знати да негде постоје људи који раде свој посао, да систем функционише или да ће се нешто решити. Потребно је нешто друго, нешто непосредно и лично – да неко буде ту, да стави руку на твоју и да те не остави самог у ономе што проживљаваш.

Хришћанство нам открива да су наши највернији и најпоузданији пријатељи управо они који су се упокојили, јер су у Богу живи и ближи нам него што можемо да замислимо, стварнији од свих контаката које носимо у телефону и увек доступни. Када се молимо свецима, ми не тражимо замену за Бога, већ тражимо да не будемо сами, да осетимо да припадамо једној великој породици у којој сваки члан носи другог.

Бог је већ са нама. Али није хтео да будемо сами. Зато нам је дао и једне друге, да бисмо у тренуцима слабости имали некога ко ће нас подићи, у тренуцима тишине некога ко ће проговорити за нас, и у тренуцима страха некога ко ће нас држати за руку – тихо, ненаметљиво, али стварно.

Микита Ракитњански
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Никола Животин
Извор: spzh.eu