Када читамо Јеванђеље, примећујемо да су Исуса Христа током Његовог земаљског живота и мисије непрестано пратиле и жене. Међу њима је било и побожних Јеврејки и оних које су долазиле из паганских народа, неке сматране грешницама. Оно што их све повезује јесте да су, на различите начине, послужиле Христу и допринеле Његовом прослављењу. Неке су биле гласнице Месије (Јелисавета, пророчица Ана, Самарјанка), друге су постале симбол дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће су Му указале част помазујући Га за службу и припремајући за страдање, док су четврте, примивши исцељење, учврстиле веру свих присутних.
Занимљиво је да су жене често брже и лакше прихватале Христово учење него мушкарци. Вера се некако природније укорењивала у женском срцу, па су чак и жене из незнабожачких народа препознавале Исуса као Месију док су и сами апостоли још увек колебали. Кроз судбине ових жена, Јеванђеље нам открива не само предност Новог Завета над Старим, већ и снагу истинске вере, бескрајну Божју милост и шта заправо значи следити Христа.
Прве гласнице Радосне Вести
Прва жена коју срећемо у јеванђелској причи јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима осетила долазак Господа, док је Он још био у утроби Пресвете Богородице. Како је записано, Јелисавета је повикала: „Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје!“ (Лк 1, 42). Чудом је зачела у старости, у дотад неплодној утроби, како би послужила Господу и пре Његовог рођења. Преподобни Јефрем Сиријски то тумачи речима: „У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама.“ Ову велику милост Јелисавета је заслужила својом праведношћу пред Богом, иако су је можда сматрали обележеном Божјом немилошћу због неплодности (у складу са схватањима описаним у Старом Завету, нпр. 5. Мојс. 28, 18). Господ ју је, међутим, удостојио части сличне Сари, давши јој да роди последњег и највећег пророка.
Друга особа која је обзнанила долазак Месије такође је била жена – пророчица Ана. Уз праведног Симеона Богопримца, она је дочекала Христа у Храму. Ана је „прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму“ (Лк 2, 38). Иако је можда то избављење првенствено схватала као политичко ослобођење, она је била међу првима који су свету објавили Христов долазак.
Неочекивана псповест крај Извора: жена самарјанка
Коме се Христос први пут отворено представио као Месија? Управо једној жени, и то не било којој, већ Самарјанки – жени сматраној грешницом, која је имала пет мужева и тада живела са човеком који јој није био муж (Јн 4, 18). Како примећује Григорије Дјаченко, „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом.“ Али није само њена незлобивост била разлог ове милости; била је то и њена искрена жудња за истином и спремност да размишља о вери. Свети Јован Златоусти објашњава да јој је Исус открио ко је Он зато што је „ова жена била добронамернија од Јудејаца... Све што је говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене.“ Чињеница да се Христос открио баш њој – припадници народа којег су Јудејци презирали и жени (за које су неки говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“) – савршено илуструје Спаситељеве речи: „Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање“ (Мт 9, 13).
На основу њених речи, многи Самарјани су поверовали у Христа. Њеном срцу нису била потребна чуда; био је довољан само један разговор са Господом да се у њој разгори искра вере. Овај сусрет код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару несумњиво су припремили пут за касније масовно прихватање хришћанства међу Самарјанима (Дела ап. 8, 5).
Вера која не познаје границе
Још више задивљује вера коју је показала жена из хананејског племена, странкиња и незнабошкиња. Угледавши Спаситеља, завапила је: „Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!“ (Мт 15, 22). Молила је милост за себе, јер је патња њене кћери била и њена патња. Исус јој у почетку није одговорио, а затим ју је наизглед одбио, упоредивши је са псом коме се не даје хлеб намењен деци. Међутим, ова жена се није увредила понижавајућим поређењем. Напротив, охрабрила се што уопште разговара са њом, па је одговорила: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових!“ (Мт 15, 27).
На то је Христос узвикнуо: „О, жено, велика је вера твоја!“ (Мт 15, 28). До тада јој је ускраћивао и најмањи дар, а сада је пред њом отворио читаву своју ризницу: „Нека ти буде како хоћеш!“ (Мт 15, 28), показујући да је таква вера способна и за највећа чуда. Веру какву је имала ова жена-незнабошкиња, која није одрасла уз Закон, Исус није нашао ни у читавој Јудеји. Она је савршен пример да се „Царство Божије са напором задобија“. Снага њене вере додатно је наглашена тиме што Господ исцељује њену кћер једном речју, на даљину.
Сличан пример моћне вере пружа нам жена која је дванаест година боловала од крвоточења. Према јеврејском закону, сматрана је нечистом, изолованом од заједнице. Ипак, њена вера је била толико велика да се, упркос болести и Закону, пробила кроз гужву и дотакла крај Христове одеће. Знајући да по Закону чини нечистим онога кога дотакне (и вероватно је дотакла многе док се пробијала), плашила се да открије своју муку. Али додир Христа је њу очистио, а Њега није оскрнавио. Када је Исус упитао ко Га је дотакао, учинио је то да би је подстакао да посведочи о чуду. У страху и трепету, пала је пред Њега, али је чула утешне речи: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је“ (Лк 8, 48). Ако је овакву веру имала жена са телесном болешћу, колика је тек могла бити вера оних са болесном душом?
Сузе покајања и мирисно уље
У дом Симона фарисеја одважно је ушла жена позната као грешница (могуће блудница, судећи по контексту сличних прича, нпр. Јн 8, 7). Чула је да је тамо Онај Који опрашта грехове. Дошла је не тражећи ништа, сматрајући себе недостојном опроштаја, желећи само да Га види. Навикнута на презир, није се усудила да Му се обрати. Понизно је села код Његових ногу и слушала. Док је Исус говорио, постајала је свесна тежине свог грешног живота. Са тим сазнањем, родила се и вера. Потоци суза потекли су из њених очију и квасили Христове ноге, а она их је брисала својом косом. Видевши да се Господ не буни, охрабрила се, целивала Му ноге и помазала их скупоценим миром.
Док је вера ове жене расла, вера фарисеја Симона се гасила. Он је у себи помислио: „Да је овај човек пророк, знао би ко га дотиче и отерао би је, као што бих ја учинио.“ Симоново фарисејство било је толико јако да није разумео ни причу коју му је Исус испричао. Тада је Господ отворено ставио грешницу испред фарисеја: Симон Му није указао ни основно гостопримство, док је ова жена учинила много више. Зато јој је рекао: „Опраштају ти се греси твоји... вера твоја спасла те је. Иди с миром“ (Лк 7, 48–50). Она је већ извршила чин помазања Месије. Како каже архимандрит Михаило, ако се Христос родио у јаслама и највеће откривење дао сиромашној Самарјанки, није чудо што Га није помазао првосвештеник у Храму, већ грешница у скромним околностима. Отишла је „у миру, у оном миру који само Христос даје и који свет не може дати“ (Ф. В. Фарар).
Треба напоменути да западно предање ову жену поистовећује са Маријом Магдалином (из које је Исус истерао седам демона), позивајући се на симболику броја седам као пуноће греха, посебно блуда, по тадашњим веровањима. Православна Црква, међутим, не подржава ово мишљење. Тумачи се такође разилазе око броја помазања – да ли су била два или три (неки Симона фарисеја изједначују са Симоном губавим). Архиепископ Аверкије (Таушев) сматра да су била два различита помазања: једно од Марије (Лазареве сестре) из захвалности за васкрсење брата, а друго од жене-грешнице из покајања, што је још несебичнији чин, због чега јој је и обећана већа награда. Ова жена је, како каже Исус, припремила Његово тело за погреб, и зато ће се „где се год буде проповедало Јеванђеље ово по свему свету, казаће се за спомен њезин шта она учини“ (Мк 14, 9). Питањем ученицима: „Што сметате овој жени?“ (Мк 14, 6), Господ нас учи да подржавамо добра дела.
Служење рукама и слушање СРЦЕМ: Марта и Марија
Они који сматрају да су била два помазања, верују да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду, док Га је Марија, сестра Лазарева, помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у њиховом дому. Сигурно је да је Исус посећивао дом Марте и Марије (и њиховог брата Лазара), а барем једна таква посета описана је код јеванђелисте Луке (Лк 10, 38–42). Лука истиче различитост њиховог служења: Марта се бринула како да што боље угости Господа, док је Марија села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове речи.
Господ не осуђује ни једну ни другу. Марти само благо указује: „Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети“ (Лк 10, 41–42). Шта је то „једно потребно“? Могуће је, како сматра архиепископ Аверкије, да је то Христово учење, које кад једном уђе у срце, нико не може одузети. Марта, ипак, није осуђена; она је показала своју оданост кроз гостољубље, врлину коју ће Господ похвалити на Страшном суду („Странац бејах, и примисте Ме...“ Мт 25, 35). Марија, пак, показује да је брига за спасење душе важнија од свакодневних брига и да вечно блаженство захтева да духовне ствари ставимо на прво место.
Верност до гроба и праскозорје васкрсења: жене мироносице
Свето Предање Марију и Марту помиње и међу женама-мироносицама. Иако Јеванђеља изричито наводе „Марију Магдалину“, „другу Марију“ (Марију Јаковљеву), Саломију (мајку синова Зеведејевих) и Јовану, Предање укључује и Лазареве сестре, Марију Клеопину и Сузану. Јеванђелиста Лука додаје да су ту биле и „многе друге“, вероватно оне жене које су Христу „служаху својим имањем“ (Лк 8, 3).
Ове жене, које су служиле Христу током Његовог живота, дошле су на Његов гроб у рано јутро након суботе, не плашећи се ни римских стражара ни могућих последица. Тиме су показале дубину своје љубави и храбрости. Разлике у описима овог догађаја код четворице јеванђелиста могу деловати збуњујуће. Међутим, Свети Јован Златоусти објашњава да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“
Покушавајући да сложимо коцкице: жене су прво пратиле Јосифа и Никодима до гроба, затим припремиле мирисе, па поштовале суботњи одмор. У суботу увече или рано у недељу, Марија Магдалина је дошла до гроба, видела померен камен и одмах обавестила Петра и Јована. Када су они отишли, Господ се прво јавио њој. Чим је она отрчала да јави ученицима, на гроб су стигле Јована и друге жене, где им је анђео објавио Васкрсење.
Након што су оне отишле да јаве апостолима, дошле су Марија Јаковљева, Саломија и можда још неке. Њима се јавио младић (анђео) са истом поруком. На путу од гроба, сам Васкрсли Исус срео је ове жене поздравивши их са „Радујте се!“ – поздравом који од тада одјекује у срцима свих који верују у Његово Васкрсење.
Додири милости: још прича о вери и преображају
Поред ових жена чије су приче детаљније испричане, Јеванђеља помињу и друге, о којима знамо мало, али кроз које је Господ такође показао своју милост и силу.
• Ташта Симона Петра: Боловала је од грознице. Чим ју је Исус исцелио, устала је и почела да им служи, показујући да чак и болест може послужити спасењу ако враћено здравље користимо за служење Богу и ближњима. Након њеног исцељења, „сав град беше се сабрао пред вратима“ доносећи болеснике (Мк 1, 32–33).
• Јаирова кћи: На њој је Исус учинио прво забележено чудо васкрсавања из мртвих, показујући да ће свако ко Га чека бити награђен и најављујући будуће опште васкрсење.
• Син удовице из Наина: Васкрснувши га једном речју, Исус је показао већу силу чак и од пророка Илије и Јелисеја, што је проширило глас о Њему као о „Великом Пророку“.
• Погрбљена жена: Исцеливши је у синагоги у суботу након 18 година патње, Исус је показао да је „Син Човечији господар и од суботе“ (Мк 2, 28) и да је милосрђе изнад формалног поштовања прописа.
• Сиромашна удовица: Њене две лепте (новчића) приложене у Храму постале су симбол пожртвованог давања, јер је „од сиротиње своје метну све што имаше“ (Мк 12, 44).
• Жена ухваћена у прељуби: Њен случај је послужио да Исус постиди лицемерне фарисеје и покаже милост према грешници која се каје (Јн 8, 1-11).
Саломија: Иако је њена молба за првенство синова у Царству небеском била погрешно мотивисана, она ипак показује мајчинску љубав и храброст да пита оно што се други нису усудили.
Упозорења и погрешни путеви
Свака од ових жена има своју улогу у јеванђелској поруци, показујући пут ка Царству Божијем. Као оштар контраст њима стоје Иродијада и њена кћи. Иродијада, живећи безбожно, мрзела је Јована Крститеља јер је осуђивао њен грех. Искористила је кћеркин плес и Иродово обећање да би се осветила и погубила пророка. Да ли јој је освета донела срећу? Наизглед ослобођена прекора, наставила је са развратним животом, али не задуго. Убрзо је Ирод изгубио власт, и обоје су прогнани, где је и умрла. Предање каже да је њена кћи касније трагично настрадала, пропавши кроз лед који јој је одсекао главу.
Тужан пример су и јерусалимске кћери које су плакале идући за Христом на Голготу. Оне нису схватале тежину казне коју је јеврејски народ призвао на себе речима: „Крв Његова на нас и на нашу децу!“ (Мт 27, 25).
Глас савести у преторијуму: жена Понтија Пилата
Чак ни упозорење сопствене жене није могло да одврати Понтија Пилата од тога да подлегне притиску разјарене гомиле. Клаудија Прокула, како предање назива Пилатову жену, послала му је поруку: „Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега“ (Мт 27, 19). Постоји чак и сачувано (мада апокрифно) писмо Клаудије пријатељици, где описује свој сан, разговор са Пилатом и касније муке свог супруга. Предање каже да је Пилат завршио самоубиством, док је Клаудија постала хришћанка и у Грчкој Цркви се поштује као светитељка.
Посебна улога жене у Новом Завету
Дакле, видимо да су жене имале изузетно важну и незаобилазну улогу у догађајима описаним у Јеванђељу. У Новом Завету, који Бог склапа са човечанством, женама – због њихове душевне осетљивости, пожртвоване љубави и вере – припада посебно место. Ликови јеванђелских жена позивају сваку хришћанку на служење Христу и на учешће у великом делу спасења човечанства од греха.
Свештеник Кирил Јолкин
За Фондацију Пријатељ Божији превела и прилагодила: Светлана Розанова
извор: Православный Свято-Тихоновский Богословский Институт, azbyka.ru