Постоји једна сцена у 36. зачалу Јеванђеља по Марку, које се данас чита у Цркви, али већина људи никада није заиста слушала. Не зато што није прочитала, већ зато што је превише опасна да би се задржала у глави дуже од неколико секунди. Исус стоји пред људима и каже ово:
„Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде.“
Ово није поезија. Ово није метафора. Ово је услов. Он не каже: „Ако верујеш у мене.“ Не каже: „Ако се слажеш са мном.“ Каже: ако хоћеш за мном. Другим речима: ако хоћеш да живиш на начин на који ја живим – ево шта те чека.
Тренутак кад „добра намера“ постаје проблем
Непосредно пре ових речи дешава се сцена која открива све. Исус каже да ће бити одбачен, понижен и убијен. Петар – његов најближи ученик – реагује инстинктивно. Вуче га у страну и почне да га убеђује да то не ради. И то није издаја. То је брига. То није злоба. То је „здрав разум“.
А Исус му одговара речима због којих се губи тло под ногама и данас:: „Иди од мене, сатано.“
Зашто тако оштро? Зато што Петар у том тренутку изговара реченицу коју изговара сваки наш страх: „Не мора баш тако. Може паметније. Може без толиког губитка. Постоји лакши пут.“
Исус ту логику препознаје као главну препреку човеку. Не зло, не неморал – него опсесију да се сачуваш по сваку цену.
Ако ти је најважније да те ништа не заболи, да сачуваш углед, позицију, удобно место у свету – нећеш ићи за Њим. Без обзира колико лепо мислиш и причаш о вери.
„Одрекни се себе“ није духовна фраза – то је психолошки рез
Кад Исус каже „одрекни се себе“, он не говори о посту, молитви или понашању. Он говори о једној много дубљој ствари: ко управља твојим одлукама.
Размисли о себи: реагујеш ли зато што је нешто неистина – или само да би сачувао слику о себи? Бираш оно што је безболно, ћутиш кад би требало да проговориш јер би могао нешто да изгубиш, нападаш први да не би неко приметио твоју слабост? Ако си препознао себе – онда твој живот не водиш ти, него твој унутрашњи страх од губитка.
Одрећи се себе значи убити тај механизам. Не себе као човека – него себе као центар око ког се све врти. То је тренутак кад схватиш да твоја увређеност није најважнија ствар на свету. Да твоја потреба да будеш у праву није вреднија од истине. Да твој комфор није светиња. И да, то боли. Зато што је операција без анестезије.
Крст није симбол. Крст је сценарио.
Кад Исус каже „узми свој крст“, људи су тачно знали шта то значи. То није „имаћеш тежак период“. То значи: бићеш означен, осрамоћен, уклоњен.
Преведено на данашњи језик, то је овако: остаћеш сам са својом одлуком, бићеш проглашен проблемом и изгубићеш нешто што ти је важно – можда углед, можда позицију, можда људе које си сматрао својима.
Твој крст није романтичан. Он је конкретан, има име, лице и цену. Можда је то мајка о којој бринеш док други живе лакше. Можда је истина коју не можеш изговорити без последица. А можда је одлука да не учествујеш у прљавој игри на послу, иако знаш да ћеш због тога изгледати глупо.
Савремени пример: колега игра по правилима са свима учествујући у корупцији да би преживео – а ти знаш истину и одбијаш, што значи да губиш пројекат, губиш наклоност, а можда и позицију. Крст није крст на врату – то је живот који боли, јер радиш исправно.
Исус не обећава да ће те то учинити популарним. Он каже да ће те учинити живим.
Овде се све ломи
Јеванђеље није написано да те умири, него да те разоружа. Ако вера не доводи у питање начин на који доносимо одлуке, начин на који штитимо себе, начин на који избегавамо бол – онда заправо не идемо ни за ким. Само носимо етикету.
Исусов позив је сурово поштен. Док год мислиш да све држиш под контролом, живот ти цури кроз прсте. Оно чега се не одричеш не штити те – оно те држи.
И ту се разговор не завршава
Јер у једном тренутку више није питање шта пише у Јеванђељу, него шта ћеш урадити кад ти се оно деси. Кад останеш сам са одлуком. Кад схватиш да нема начина да прођеш „јефтиније“.
Нико те не тера. Нема претње. Нема аплауза. Само тренутак у ком схватиш да имаш избор: Или због свог страха, поноса и ситних изговора радиш оно што је лако, а не исправно – или не допушташ све то и живиш хришћански.
И то је место где већина људи затвара текст. Али ако застанеш у непријатности, у страху, у губитку – тада схваташ да живот почиње тек кад престанеш да будеш роб својих нагона, својих страха и свог комфора.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић