Данашње зачало из Светог Јеванђеља по Марку доноси нам Христове одлучне речи о крају времена: „Чувајте се да вас ко не превари“. Ту нас Господ не позива да израчунавамо крај света, већ да сачувамо будно срце. „Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи“, каже Христос, и одмах додаје да дан и час нико не зна. Управо у тој неизвесности открива се права духовна борба сваког покољења — да не будемо заведени духом времена, већ да останемо верни Њему.
Тим поводом, преносимо вам снажне речи оца Серафима Роуза. Иако је овај текст писан пре неколико деценија, његова суштина — препознавање „духа времена“ и очување унутрашње слободе у Христу — данас је актуелнија него икада. Зато су његове речи, иако изговорене пре више деценија, и данас позив на трезвеност, унутрашњу слободу и живу веру у свету који нас непрестано успављује.
***
Очигледно је сваком православном хришћанину, који је свестан шта се око њега дешава данас, да се свет ближи свом крају. Само поглед у вести, какви се филмови снимају, шта доминира друштвеним мрежама и телевизијом, шта људи сматрају забавним и чему се смеју — све то говори само за себе.
Затим, ратови и гласине о ратовима, сваки хладнији и суровији него претходни, данас све то под сенком незамисливог, свеобухватног сукоба који виси над планетом. Много је касније него што мислимо; Апокалипса се дешава сада.
Зато градимо наше Цркве уз помоћ вере, које никаква људска снага и моћ не могу срушити, Цркве којима је темељ Христос... Јер и ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. И ти си камен Његове Цркве коме ништа неће одолети...
Знаци времена су тако очигледни, да неко може рећи да се свет пред нашим очима урушава, стропоштава к свом крају. Који су неки од тих знакова?
Ненормалност света. Никада се пре такве изопачене и неприродне манифестације нису прихватале за нормалне, као у нашим данима. Само погледај у свет око себе: шта је у медијима, какви се филмови приказују, шта се пласира као забава; то је тотално сулудо. Ту су и људи који намерно промовишу све то због сопствене финансијске користи, јер је то „мода“, јер постоји изопачена жудња за овом врстом ствари.
Ратови и гласине о ратовима, сваки суровији него претходни, данас под сенком технологија које могу уништити читаве градове једним притиском на дугме.
Широко распрострањене природне катастрофе, земљотреси и ненормалне климатске промене које већ мењају светске обрасце живота.
Повећана централизација информација и моћи над појединцем. (Отац Серафим је пре неколико деценија помињао тадашње најаве о великом компјутеру у Луксембургу под надимком „Звер“, који је требало да складишти податке о сваком човеку. Иако је та специфична прича била одраз тадашњих страхова, данас видимо да се та визија остварује кроз свеприсутне дигиталне базе података, алгоритме и системе глобалног надзора којима смо окружени). Све нас то води ка условима описаним у Откривењу Јовановом (тринаеста глава) за време владавине Антихриста.
Поново, умножавање разних „месија“ и лажних пророка. Данас се преко интернета и глобалних медија троше милијарде на рекламирање нових идеологија и „спаситеља“, који обећавају мир и дигитални рај. Ми већ знамо довољно о могућностима ширења подсвесних порука и манипулације масама преко екрана, без обзира на законе.
Врло чудан је био одговор масе на неке филмове из прошлог века, попут „И.Т.“ (Ванземаљац), где су милиони људи изразили приврженост „спаситељу из свемира“. (Отац Серафим је овде упозоравао на психолошку припрему људи да прихвате нешто страно и нељудско као „добро“, што је очигледна припрема за обожавање долазећег антихриста). Трагично је да су чак и поједини хришћани препоручивали такве ствари говорећи да нас могу научити љубави.
Постоји велики контраст између људи који се труде да буду свесни око тога шта се дешава и оних који су једноставно уведени у дух времена. Могу да даље наставим са сличним примерима, али мој циљ није да вас уплашим, већ да вас учиним свесним ствари које се дешавају око нас. Много је касније него што мислимо; Апокалипса је сада!!!
И како је трагично видети хришћане, пре свега младе, са овом незамисливом трагедијом која виси над њиховим главама, који мисле да могу да наставе свој тзв. „нормалан живот“ у овим страшним временима, учествујући у потпуности у хировима ове лудости и самообожавајуће генерације. Они су тотално несвесни да се „рај будала“ у коме живимо само што није урушио.
Више се не поставља питање да ли си „добар“ или „лош“ православац; питање је: да ли ће наша вера уопште преживети? Код многих неће; долазећи антихрист биће превише привлачан, нудиће управо оне ствари света за којима жудимо. Највећи део људи ће изгубити хришћанство а да то неће ни знати, једноставно се клањајући духу времена.
Ипак, Христов позив долази до нас: почнимо да Га пратимо. Најчистији израз овог позива долази из света где постоји право страдање за Христа и озбиљност живота коју ми овде губимо. Један православни свештеник, отац Георгије Калциу, био је близу смрти у комунистичком затвору јер се усудио да позове младе да откажу послушност духу времена и приђу Христу. Он је говорио:
„Зовем вас на много виши узлет, на дело храбрости које пркоси разуму. Зовем вас ка Богу. Ка Ономе који превазилази свет... Исус вас је увек волео, али сада имате избор да одговорите на Његов позив. Да будете пророк Христа у свету у коме живите. Да волите ближњег као себе. Да објављујете ову љубав која је подигла човека од нивоа роба до нивоа Божијег пријатеља.“
Отац Георгије је призивао младе да схвате да наше „званично“ чланство у Цркви није довољно за спасење:
„Црква Христова је жива и слободна. У Њој се крећемо и постојимо. Ти си у Цркви Христовој кад год подигнеш некога из туге, или кад даш милостињу сиромасима и посетиш болесне. Припадаш њој када си добар и стрпљив, када одбијаш да се наљутиш на свог брата. Када радиш часно свој посао, враћајући се кући уморан, али са осмехом на уснама; када узвраћаш на зло добрим — у Цркви си Христовој. Зар не видиш, млади пријатељу, колико је близу Црква?“
Ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. Градимо наше Цркве уз помоћ вере, које никаква људска снага не може срушити. Осети свог брата крај себе. Никада не питај: „Ко си ти?“, већ реци: „Он није странац; он је мој брат. Он је Црква Христова, баш као и ја.“
Са оваквим позивом у нашим срцима, почнимо да стварно припадамо Цркви Православној. Спољашње чланство није довољно; нешто мора да се покрене у нама што ће нас чинити различитим од света око нас, чак и ако се тај свет назива „хришћанским“.
Чувајмо овај нормалан став, пун љубави и праштања, чувајући нашу невиност и несветлoвност, чак и уз смирено познање наше грешности. Ако истински живимо на овај начин, наша вера ће преживети ударе пред нама и биће извор надахнућа за оне који ће још увек тражити Христа усред слома човечанства.
Отац Серафим Роуз
За Фондацију Пријатељ Божији прилагодио: Никола Животин