Свако сматра да је његов проблем највећи. Али, Бог нам говори: Ја долазим у твој живот не да те избавим од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима. И тада по другоме почињеш да гледаш на своје проблеме – више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије.
Прогони од себе униније (очајање) које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно. Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: Не, не могу, такав сам се родио.
Еј, види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли.
Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост (нелагодност) због тога што смо у датом моменту срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Kроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: Хвала!
Престани да ропћеш! Престани да си стално незадовољан, престани се жалити, преживљавати „неправду“ и понашати се као да ти је неко крив. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш овог момента? Kолико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно.
Недавно ми је позвонио један човек и рекао: Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу. Да ли си ти некад седелa у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености… А ти ми ту причаш да имаш проблем.
Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни.
Реци бар једном: Хвала!
Архимандрит Андреј (Конанос)