Чување цркве је јединствен посао. Многи духовници су имали ово послушање. И мој тата, отац Димитрије, на пример, такође. Посебност овог послушања је у томе што човек који чува црквену имовину има времена. Време за молитву, за читање, за преиспитивање свог живота.

Случајно сам и ја био и црквени чувар. Искрено, био сам мало лењ, избегавао сам молитву, али сам ипак нешто добио у свом послу. И што је најважније - ово је непроцењива лекција: без Бога ни преко прага!

Знате ли колико људи долази у храм ноћу? Долазе у алкохолисаном стању, дрогирани, људи са разним менталним и духовним сметњама, и други и трећи... И на крају крајева, многе од њих привлачи храм.

Наравно, можете одмах позвати полицију и наставити својим послом, али то не би било добро, не по Христу, или тако нешто... Нисам ово схватио одмах, већ после једног инцидента.

Вратио сам се са обиласка. Плац храма је једноставно огроман. Било је то у граду Лесосибирску. Ту је велики храм са око два хектара земље, а око њега кедарски парк. Да бисте обишли целу ову територију, потребно вам је око пола сата.

Дакле, враћам се са обиласка и видим: у порти цркве бесни човек сасвим пристојног изгледа. Кад сам притрчао, чуо сам: "демони ме јуре!" Савија се, скоро пени на уста. Покушао сам да га смирим колико сам могао, али он се само изнервирао и још јаче викао.

Да будем искрен, веома се се уплашио. Човек је почео да изговара молитву "Оче наш", али није могао да се сети текста. „Нека Бог васкрсне“ – иста прича... Осетио сам језу по целом телу.

Онда сам се, хвала Богу, сетио да је у порти била флаша свете воде! Утрчим у собу – нигде нема флаше! "Боже помози ми! Господе, шта да радим?"

А тај човек – па, потпуно луд, вришти, тако страшно вришти: "Демони, демони!"

Најзад крајичком ока примећујем свету воду. Зграбим флашу и отрчим до њега. Срце лупа, зуби цвокоћу. Ходам, а у себи говорим: „Господе, Господе, Господе!“ Покушавао сам да отворим ову боцу око пет минута! Као да ми некаква власт не даје.

Молио сам се јаче! И онда, најзад, отворим флашу и почнем да заливам јадника унакрст. Одмах је клонуо. Дао сам му пиће, и он се потпуно смирио. Пустио сам га унутра. И причали смо до зоре. И пили чај са сушарама. После тога сам га често виђао у храму. И како је сам рекао, до те вечери није могао ни да помисли на цркву. Али, видите, када је његова жена решила да га остави, а он је планирао да се обеси, сам Господ га је на овај начин одвео у храм.

А онда сам и сам, одмах после смене са дужности, отишао право у Јенисејск да видим свог духовника. Било је шта да му кажем и за шта да се покајем пред Богом. Није случајно што ми је послао овог човека.

Без Бога ни преко прага!

протојереј Димитрије Харциз
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: foma.ru