"Антирелигиозна", тј. антихришћанска пропаганда је утрошила огромну енергију у својој борби против хришћанских празника. Она је на све начине покушавала да их раскринка и дискредитује као наводну измишљотину и обману која - попут древних и првобитних митова - у данашње време више нема никаквог смисла. Међутим, сама чињеница да је та пропаганда објавила толико много књига и брошура посвећених борби против хришћанских празника, као и да је толико енергије уложила у ту борбу јасно сведочи о томе да су хришћански празници итекако живи и да их је веома тешко искоренити и истребити из човековог живота.
Ма колико безбожничка пропаганда покушавала да "раскринка" Хришћанство и јеванђелско казивање о рођењу Христовом и ма колико та пропаганда називала божићну јелку - новогодишњом, Хришћани и даље славе Божић и ките јелку стављајући на њен врх звездицу у знак сећања на ону звезду што је сијала над витлејемском пећином. Безбожничка пропаганда и поред свих својих напора није успела да сведе божићну украсну звезду, јелку, запаљене свеће и радост дечијих гласова на свој дијалектички материјализам и научно-атеистички поглед на свет.
Свима је већ позната чињеница да безбожничка пропаганда у ту јединствену пролећну ноћ када Хришћани празнују Васкрс - хришћански "празник над празницима" и "славље над слављима" - ангажује гомиле комсомолаца да би ови својом виком и хулама ометали васкршњу службу у црквама и заглушили речи од којих нема лепших на овој земљи: "Сада је све испуњено светлошћу, и небо и земља и иреисподња, и нека празнује сав свет, видиви и невидиви, Васкрсење Христово...". Но и поред тога што се они сатиру у својој богохулној галами, Пасха и даље наставља да сија и зрачи радошћу баш као и пре хиљаду година.
Биће, ипак, да се вреди замислити над смислом хришћанских празника, односно "црквене године" која је вековима осмишљавала и освећивала буквално читав живот милиона људи. Биће, ипак, да је много паметније да се људи - уместо писања баналних брошура у којима тврде да су црквени празници вековима владали људским животима као груба лаж - потруде да схвате то задивљујуће и органско ткање хришћанских празника, ткање које сваком годишњем добу даје његову особену боју и особену дубину.
Светлост Рождества Христовог, светла туга Великога Поста из које тајанствено и неприметно израста радост Пасхе (Васкрса), летом и сунцем преиспуњени празници Вазнесења и Тројице, августовска предјесења дубина Преображења и Успења. Измишљотина? Обмана? Мит? Допустимо, за тренутак, и ту могућност. Али, зашто онда да не допуствмо и ту могућност да вреди покушати да се види да ли ти празиици можда, чак, не откривају и један дубљи приступ животу? Јер једно је сасввм јасно: човек на може да живи без празника и празновања празника.
Социолози - чак и они који нису били религиозни као што је то, на пример, био Диркем - одавно су већ научно и објективно доказали да празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.
Празник наставља да живи чак и у милитантно антихришћанском и безбожничком друштву, јер и то друштво почиње да ствара свој круг безбожничких празника као што су празник рада, дан жене, празник овога и празник онога. Празнични обред или ритуал наставља да живи и у таквом друштву у виду уличних манифестација, парада, бацања цвећа, песама, музике, весеља, нерадних дана и свечаних ручкова. Зато је, понављам, погрешно покушавати да се празници "раскринкају" и "дискредитују" као "религиозна измишљотина и обмана".
Напротив, неопходно је да се изнова замислимо над самом чињеницом постојања и функције празника и празновања у људском животу, над значајем који празник и празновање имају за човека. Човек може да празнује ово или ово, међутим у њему наставља да живи та стална потреба за празником. Одакле, онда, та потреба за празником, шта та потреба изражава, чему одговара, на шта указујс у човековој природи?
Као што сам већ рекао, од првобитне заједнице до данас нема људске заједнице без празника и празновања. Шта знамо о тим првим празницима? Знамо две основне ствари. Најпре, и то је сасвим очигледно, празник настаје из оног - за човека неизбежног - ритма рада и одмора. Човек мора да ради да би живео, али човек не може да ради без одмора. Зато је временом у људском жнвоту почео да се уобличава ритам рада и одмора од рада, при чему је човек тај одмор, могућност да не ради све више почео да осећа као радост.
То је први и по себи очигледни корен празника, онај чињенични и мање важан чинилац у установљењу празника као празннка. Други, важнији чинилац јесте то што је сам рад, па отуда и читав човеков живот, кроз празник почињао да добија свој смисао. И управо у тој, апсолутно неуништивој, човековој потреби не само да се одмори од рада, већ и да се радује том одмору, да кроз њега проналази смисао свога живота, треба тражити стварни извор празника и његове неуништивости у животу људске заједнице.
Животиње, такође, живе ритмом рада и одмора, и њима је, такође, физиолошки потребан предах и одмор, но за њих тај предах и тај одмор остају пуке физиолошке појаве, оне не прерастају у радост празника.
И са своје тачке гледишта, антихришћанска пропаганда - заснована на материјалистичком погледу на свет - с ''правом'' и доследно свом погледу на свет одбацује хришћанске празнике, али их без икаквог права и сасвим недоследно замењује својим безбожничким празницима.
Јер схватање човека, који је својствено материјалистичком погледу на свет, зна и признаје искључиво тај животињски и физиолошки ритам рада и одмора, одмора као припреме организма за нови рад и у том схватању човека нема места ни за један други ритам рада и одмора осим за тај и такав ритам. Сваког дана је потребао толико и толико часова сна, сваке недеље је потребан један такозвани "нерадни'' дан, сваке године је потебно толико и толико недеља одмора. Но, све ово је само из практичних разлога: да би се људском организму повратила снага и обновио његов "производни потенцијал".
Међутим, чак се ни првобитни човек није просто одмарао од рада. И он је умео да празнује. То значи да се ни за њега дани напора и трудова нису просто смењивали са сном и одмором: и он је почео да открива тренутке одмора, као радосну могућност за сагледавање резултата свога рада, за осмишљење свог рада и радовање због плодова свога рада. Кроз празник и празновање рад је за човека престајао да буде само терет, борба за опстанак, безрадосни низ дана и ноћи: рад је празником почео да добија смисао, јер је човек могао да сагледа његове резултате. Рад је на неки начин почео да се одуховљава и постаје човечнији. И, ма колико се певале химне раду, рад за човека увек остаје напор, труд и умор. Но човек прихвата и успева да савлада и напор и умор, али само онда када тај напор и умор за свој плод имају не пуки материјални успех, већ када они постају начин на који човек остварује своју слободу, доживљава радост и пуноту живота. А управо то и јесте празник по својој првобитној суштини: ослобођење човека од живота као нужности, живота као неумитног закона.
То је разлог због кога човек има потребу не само за пуким одмором, већ за празником. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота. И зато је, коначно, кроз празник, тачније, кроз човека у празнику, кроз човека који празнује празник најлакше појмити смисао ове или оне вере, овог или оног погледа на свет. Зато се може рећи: "Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...''.
Протојереј Александар Шмеман