Међутим, појавила се неколицина људи која или подстрекивана од некога или из незнања критикује ово читање молитава гласно. Највероватније да се овде ради о незнању и о карактеристици српског менталитета „ја најбоље знам како се то ради“, па су почели да „уче“ и епископе и свештенике шта је правилније. Збуњујуће је од кога и од чега они то бране цркву. Говоре о некаквој „српској пракси“ у Литургији, а зна се да таква пракса нити постоји нити је постојала код нас.

Српски народ је примио хришћанство од Византије, од православних Грка, а самим тим примили смо и богослужење. Касније је Литургија претрпела и руски утицај, као на пример увођење молитве трећег часа приликом претварања Светих дарова у Тело и Крв Исусову. Све нам ово говори да не постоји српска пракса служења Литургије, постоји само православни светоотачки начин служења, те да разни „критичари“, не знају шта критикују, нити њих интересује активно учествовање на Литургији, која је центар хришћанског живота, зато што је она тајна сједињења свих верних са Христом, а затим и целокупне творевине Божије са Богом.

Црква као заједница верних црпи свој идентитет из Свете Литургије, у којој сам Христос, чија је икона Епископ, односно свештеник као икона апостола, приноси Богу Оцу читаву створену природу под видом хлеба и вина, који постају Његово Тело и Крв. Црква за темељ свог постојања има Евхаристију – заједницу. Црква није скуп индивидуа него заједница свих верних. Ми се у Евхаристији са Христом сједињујемо и међусобно и преко Евхаристије задобијамо живот вечни.

Каква је пракса читања молитава на Литургији у првим вековима хришћанства?

У прва четири века хришћанства док још није био устаљен и формиран текст Литургије (то ће учинити у четвртом веку Свети Јован Златоусти и Василије Велики), Епископ је био тај који је састављао текст Литурије, импровизујући га. И приликом вршења светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их народ чуо. Јер ако су епископи импролизовали молитве, како се знало да су импровизоване ако их нико није чуо. У Светом писму имамо сведочанство да су чак и личне молитве читане гласно. Као на пример у Делима апостолским када ђакон Филип пита властелина етиопске царице Кандакије: „Ако верујеш од свег срца, могу те крстити, а он му одговара: Верујем да је Исус Христос Син Бога живог“ (Дап. 8, 27-35) .

То потврђују и многи други извори. Св. Никита Ремезијански (+ после 414) у свом литургијском трактату “О користи химни“, саветује своју паству да за време бденија треба да слушају читање Писма, и да не одвлаче пажњу чтеца и других људи који су дошли, мрмљањем наглас својих посебних молитви: “Нико не треба да се моли том јачином гласа који би могао да смета чтецу”. Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом“ у ономе шта се говори, да буде свесно његово „Амин“ и да се поучава „у вери“ и назиђује Црква (1. Кор. 14,1-25). Данас у свим „одговарањима на Литургији“ пише да народ који је у Цркви одговара амин, Господи помилуј,... како ће народ то одговорити када није чуо молитву, на шта ће рећи амин.

Даље, често наилазимо на жалбе да импровизоване молитве нису биле православне. Иринеј Лионски(+202) у свом делу “Против јереси” 1, 13:2 строго осуђује Евхаристијску молитву јеретика Марка, а Кипријан (+ 258) “О јединству Цркве” говори новацијанима да “састављају другу молитву од недозвољених речи”. Како су Иринеј и Кипријан могли да знају да су те молитве биле јеретичке, ако их нису чули да се читају наглас?

Литургијске молитве настављају да се читају наглас, чак и после појаве утврђених литургијских формула, (Литургија Светог Јована Златоустог и Василија Великог), које постају широко распрострањене крајем IV века, како су људи у то време управо то и радили - чак и ако су били сами и читали за себе. Апостолска Дела, 8:27-35 као што смо горе поменули, наводе пример такве личне молитве наглас, а исто наводи и Августин у свом делу “Исповести”, VIII, 6(15), IX 4(8).

Наша савремена пракса читања ћутке, чак “читања очима”, без изговарања речи наглас и чак без покретања усана је у старо време била веома ретка и уколико би се и десила изазивала би чуђење као што се то види из Августинове “Исповести”, VI, 3(3). Тако да чак када су и предстојатељи на Литургији читали утврђени текст, такође се може закључити да су га читали гласно, пошто су у старо време људи управо тако и сами читали.

На основу горе наведеног се може закључити да су се рани хришћани као и хришћани позно-античког периода молили наглас независно од тога да ли је та молитва била лична или литургијска.

Шта се догодило са овом традицијом читања молитава гласно?

Негде отприлике у 6. веку а нарочито касније у 8. и 9. веку молитве се читају тајно. У 17-ој Омилији о источно-сиријској Анафори, која се приписује Нарсају (+ 502), се каже: “Свештеник одевен у јарке одежде, је глас Цркве, који отвара своја уста и тајно говори Богу као својем познанику”. У грчким изворима, око 600 године, Јован Мосх у свом “Духовном лугу”, 196, примећује да су у “неким местима свештеници имали обичај да наглас изговарају евхаристијску молитву” - имајући у виду да то није био обичај у свим местима.

Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174) Јустинијанове Новеле, која датира из 565. године. у којој се каже: “Поред тога, ми прописујемо свим свештеницима и епископима да молитве које се користе у Божанском Приношењу и светом Крштењу не изговарају у себи, већ наглас, како би их верници чули и како би оне покретале њихове душе ка још већем страхопоштовању и похвали Господа Бога.” Даље Јустинијан као потврду свога мишљења парфразира 1 Кор. 14:15-17, о томе како неко може да каже “Амин” на ваше благодарење, ако вас не чује шта говорите, јер ви можете изговарати многа благодарења, али то није поучно за другога.

Даље у Рим.10:10: “Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење” и зато треба знати шта уста говоре, да би у то веровали и спасли се. Новела закључује: “На основу тога следи, да молитве Светог Приноса и друге молитве епископи и презвитери треба да узносе наглас ка Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу, са Оцем и Светим Духом ...”Јустинијан завршава претњом санкцијама онима који не испуњавају његов декрет - то доказује да се он борио са постојећим злоупотребама и указивао да се врати на то што је још сматрано истинском традицијом.

Без обзира на Јустинијанове поставке, византијски литургијски коментари и рукописи из VIII века сведоче о напуштању ране традиције. Већ у најранијем византијском литургијском рукопису, Барберини бр. 336 (око 750 г.) Божанствена Литургија је имала рубрике које су указивале на то да молитве треба да се читају тајно. Глава 39. византијског литургијског коментара, познатог као Протхеориа (1085-1095) потврђује не само то да је Јустинијанова борба била проиграна, већ и да је ћутке изговарана анафора изазивала недоумицу и незадовољство међу вернима: “Неки од окупљених верника су били збуњени и питали су: “Шта све то значи? Зашто свештеник шапуће сам за себе?” И они су желели да знају садржај тих молитви”.

Највероватније да су технички или пре практични разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Наиме, Света Литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, у оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Може се веома посумњати, да су у огромним базиликама пост-константиновског Истока, које нису биле опремљене савременим акустичним системима, многи присутни у Цркви могли уопште да чују и разумеју Литургију, чак и ако би свештеник узвикивао њене речи свом снагом својих гласних жица. И више од тога, уставне рубрике и иконографија Византије показује да је свештеник читао молитве нагнут, што уопште не допирноси разговетном читању. Око 600 године Јован Мосх (око 540/50-+619) у свом Духовном Лугу говори о деци која са запамтила речи анафоре, јер су их често слушали у Цркви - али, додаје он, то је било зато што је “у те дане био обичај да се дете у време богослужења стави пред светињу”. То оставља отворено питање колико су анафору могли да чују одрасли који су стајали у спредним олтарима и на галеријама, далеко од деце која су се окупила близу олтара.

Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски разлози, који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док се насупрот томе молитве светих тајни као крштење, венчање читају изван олтара, остале да се читају наглас. И на Литургији заамвона молитва која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона на почетку Литургије читају тајно.

Док је Литургија служена на црквенословенском језику онда је било свеједно да ли ће свештеник говорити тајно или гласно молитву, народ га неће разумети, а данас пошто је Литургија преведена на српски језик, потребно је и народ да то чује и да учествује у молитви. Јер Литургија није ничија приватна својина. Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују, јер сада је акустика много боља у храмовима него као некада.

Данас се већина хришћана слаже, да када се Литургија служи за све, а не само за клир, сви крштени имају право да чују и молитвено понављају свете речи Литургије. Такав поглед наравно може да произведе противљење од стране самопроглашених “чувара тајни”, за које тајност представља неопходни додатак тајанственој природи анафоре. Такав приступ је историјски лажан и непостојан с теолошке тачке гледишта.

После тога што су све молитве биле саслушане и изучене, и што су сви богослови рекли о њима све шта су могли, Божанске Тајне остају тајне по самој њиховој природи, а не зато што се ми трудимо да их учинимо неразумљивим тако што ћемо их скривати под велом тајности! Да ли то значи да данас молитве треба да се читају наглас? Наравно, али КОЈЕ од њих? Наравно, НЕ СВЕ, јер не треба преувеличавати принцип који је сам по себи правилан, а по коме се Литургија служи за све и сви крштени имају право да је слушају и молитвено понављају речи молитве.

Наравно, не треба све молитве на Литургији читати наглас. Неке молитве су касније додате, неке су молитве које изражавају лично страхопоштовање свештенства, које би толико затамниле смисао службе уколико би се читале наглас. Тако например, молитве прва три антифона, входа, пред јеванђељем, „Нико од везаних телесним похотама“ читају се тајно, а гласно се читају молитве од молитве „Прве верних“. (Роберт Тафт, и Јоанис Фундулис, Литургика 1).

Свештеник који и поред тога чита молитве тајно, може себе упитати, шта је за њега Литургија, зашто уопште служи Литургију, коме он служи Литургију, са ким се он то моли, ко чује те молитве, да ли је Литургија његова приватна молитва или је Литургија заједничка служба свих и верника и свештеника и епископа? Читање молитава гласно није хир ни измишљотина ни епископа ни свштеника, него вековна и правилна пракса Цркве.

Свештеник Срећко Зечевић