Молитва је смрт и васкрсење. Ко не умире за свет, тај не може да васкрсне за вечност. Ко се није одрекао себе, тај себе не може да пронађе.
Заповест о молитви је најсвеобухватнија од свих заповести; она обухвата читав човеков духовни живот и њено испуњавање треба да постане непрекидно стање људске душе. Њу је исказао апостол Павле у две речи: Молите се непрестано (1 Сол. 5, 17).
Друге заповести представљају или одређена дејства, која се извршавају у одређено време, или осећања, која не могу бити непрекидна и непроменљива. Чак је и код подвижника љубав према Богу била замењена периодима захлађења. Тај духовни пламен је час јако горео у њиховим срцима, а час се скривао у дубинама и тајнама њиховог духа.
Људска душа је по својој природи једноставна, али се после греховног пада нарушило јединство њених снага, које су прешле у стање болесне разједињености, тако да се често супротстављају једна другој. У молитви наступа сједињење тих снага, буђење духа и обраћење ка Богу тога што је Христос назвао оком срца.
Благодат повезује грехе и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души, чак и у време када му се чини да се на крилима благодати уздигао изнад грехова и да већ у потпуности припада Богу. Он треба само накратко да изгуби благодат, и тада страсти, као пробуђене животиње, поново почињу да кидају својим ноктима његово срце.
Молитва је светлост за душу. Када нестане светлости, човек се погружава у таму, губећи осећај за вечност и престајући да види самога себе. Бог тада за њега више није Живи Бог, Кога он осећа целим својим бићем, већ апстрактно-разумска идеја, која личи на хладну и далеку светлост звезда.
Молитва је за нас постала нека спољашња обавеза, коју испуњавамо у одређено време, трудећи се да умањимо њено трајање или да је у потпуности избегнемо. Међутим, оне молитве које је прописала Црква су неопходне, и представљају средство за задобијање непрекидне молитве. У животу древних хришћана молитва је била стожер, на који су се низале њихове друге добродетељи, које нас и до дан-данас задивљују својом величанственошћу.
Молитва је за њих била непрекидно текући подземни извор, који је невидљиво прожимао њихова дела, мисли и осећања. Молитва је за њих била тај небески огањ, чији одблесци понекад озарују и нас, када читамо дела подвижника и светитеља. И зато су изреке аскета, сабране у патерицима, једноставне и кратке, али задивљујуће снажне, и чини се и да личе на саме старце одевене у старе хитоне, који задивљујуће делују на људска срца.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће поделити свет на хришћански и пагански. Данас хришћански свет пре личи на огромну пустињу, у којој су само ретко неким чудом сачуване малобројне оазе и местимично се испод камена и песка пробија кржљава трава. Једина сила која може да се супротстави живом песку те уништавајуће пустиње је молитва.
Свет је престао да разуме молитву. Он је или одбацује (најчешће се позивајући на велики број неопходних спољашњих ствари) или гледа на њу као на медитацију - средство за постизање одређеног психолошког настројења, изједначавајући је са аутохипнозом или самосугестијом. И то је веома страшно, јер је свет изгубивши молитву, изгубио Бога…
У духовном животу је најопаснији компромис. Тај компромис постепено прави од човека фарисеја, који има два лица и две воље. Управо због компромиса са духом овога света наша душа постаје тежа и молитва слаби. Дух овога света привезује човека ка земљи са стотинама нити. Шта је потребно за то да се научимо молитви?
Пре свега, молитву треба сматрати најважнијим послом у свом животу, а све остало је - другостепено. Потребно је да читав наш живот доприноси молитви, а да све оно што јој смета буде избачено из њега. И то не представља пренебрегавање спољних дела. Древни хришћани су добросавесно испуњавали своје послове и радили, сматрајући их служењем не људима, него Богу. Молитви смета и нешто друго - а то је наш неправилан однос према свету, људима и себи самима. Анђеле Бог шаље да служе људима, али они због тога не губе молитву. Молитва се гаси због нашег страсног односа према свету, његовим стварима и појавама, и од наше потпуне преданости њему.
Човек треба да замрзи то што представља препреку за молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осећања и воље (то су у древној антропологији мисаона, желатељна и раздражитељна сила). За разум је препрека у молитви његова гордост. Гордост рађа властољубље и увереност у своје снаге. Уколико је човек уверен у себе, онда он не може да се моли. Његова молитва се претвара у научени монолог и таквом човеку Бог престаје да буде потребан.
Ум, који се узда у самог себе, одваја се од Бога и под утицајем гордости и страсти властољубља труди се да црпе снагу, како би задобио оружје и сјај за своју величину у спољним знањима. Овде се рађа радозналост ума. Човек се преоптерећује непотребним знањима, која сматра својим интелектуалним богатством. Та знања хране његову гордост, а сујета захтева нова и нова знања. Такав човек личи на цицију, који све довлачи са улице у своју кућу. Његова соба личи на гомилу ђубрета, њему је тешко да дише и да се креће због старудија, али уместо тога да их се отараси, он скупља још непотребније прње. Ум, оптерећен непотребним знањима, задобијеним због сујете и неукротиве радозналости вуче душу надоле. Он личи и на птицу којој су на крилима привезане оловне шипке: она хоће да узлети, али не може, и само беспомоћно пузи по земљи.
Висока молитвена стања обично достижу људи простодушног ума и срца или они, који сматрају за прах и пепео светска знања која су задобили. Човек треба да одбаци непотребна знања, како би имао слободан тај простор у души, у коме може да делује благодат. Лажна знања представљају исписану и похабану плочу, на којој се већ ништа не може ни написати ни насликати. Мржња према лажним знањима и гордости ума открива пред човеком тајне вере и духовну мудрост. Непознавање спољашњег и онога што не прелази у вечност, постаје почетак истинског познања духовног света и пута ка њему. А незнање тога што није потребно за спасење, и што се односи само на кружно овоземаљско постојање, постаје тле, на коме расту цветови духовне мудрости. Птица, која се ослободила од омче, слободно узлеће навише. Ум, који се од много знања свео на дететову простодушност, улази у ту унутрашњу клет, где насамо разговара са Богом.
Шта треба урадити да би се прекинула река информација која нас непрекидно обасипа? Најпре треба одбацити оно греховно, јавно штетно, а потом оно што је непотребно, а потом чак и оно потребно свести на минимум, до оног најнеопходнијег; притом квалитет човековог рада тешко да ће се погоршати, јер ће се уместо механичког код њега појавити стваралачки ум, и задобиће умешност да кроз мало постигне много.
Следећи непријатељ молитве је уживање, које заварава људска осећања. То је емоционална провокација, којој се људска душа предаје највише од свега. Уживање је сурогат среће, демонска подвала која треба да замени ону духовну радост коју је човек изгубио.
Оно се завршава тешким осећањем унутрашње пустоши и притом, што је била већа сама наслада, то ће бити јачи и наредни осећај губитка. После емоционалног успона, који душа доживљава, следи нека пустош у души, као нека сенка смрти. И то је најбољи знак да наслада одваја душу од Бога - извора живота. Савремена култура, са малобројним изузецима, представља култ насладе, која је понекад истакнута у безобразном виду, а понекад под спољње привлачном маском врлина. Страсно срце не може да буде честица неба, оно постаје прегршт земље. Срце које је упрљано и обеснажено насладом не само да не може да се моли, већ се чак и противи молитви, презире је, као што пас презире онога који покушава да му отме отровани комад меса. Такав човек се или сасвим удаљава од молитве, или само изговара научене речи, као сазвучје тонова, не схватајући Коме се обраћа и шта тражи, то јест испуњавајући само спољашњу форму молитве.
Да би се научили молитви, треба да замрзимо насладу, као свог непријатеља, да одбацимо све оно што изазива страст, колико год то било тешко, и по речима Спаситеља, треба одсећи себи руку или ископати око ради тога да би се ушло у Царство Небеско (Мт. 29-30). Свет посебно штити своје право на страст и уживање, сматрајући то за главни циљ људског живота. Управо се због тога скоро цела уметност и бави тиме што одева распаднуто тело наслада у свилене одеће и златне украсе.
Страст се и најчешће од свега разгорева снажним осећањима; и зато приликом припреме за молитву треба немилосрдно изгонити као лопове који су упали у нашу кућу, оне ликове који су наметнути светском уметношћу и светском литературом, као и сновима и фантазијом.
Молитва је огледало човековог унутрашњег стања. Молитва је суд над људском душом: да ли је она верна Богу.
Трећа душевна снага је снага воље. Од ње зависи човекова способност да се усредсреди на оно потребно и да заштити свој ум и срце од непотребног. Њу понекад називају душевном храброшћу. Вољу раслабљује исто оно што и ум и срце: знање, прекомерна брига и сујета, заборављање на оно главно и мамци насладе. Својства воље су одлучност и трпељивост. У молитви троделна душа постаје триједина.
Бели цвет обично изгледа веома светао на црној подлози. Духовни свет постаје посебно интензиван на пољу вољног незнања. Апостол Петар је рекао Христу: ево, ми смо оставили све и пошли за Тобом (Мт. 19, 27). Оставили све - то јест земаљске обичаје, законе, представе и знања, то што пружа свет својим синовима; оставили све - то јест оставили своје људске помисли и жеље. Ићи за Христом значи ићи путем молитве, који пролази кроз људско срце. И зато истински могу да се моле само они, који слично апостолима могу да кажу: Ево, ми смо оставили све и кренули за Тобом.
Архимандрит Рафаил (Карелин)