Јединица за мерење вере још није измишљена, али њена вредност одређује степен и карактер човекове блискости са Богом. Мање је убеђених атеиста него што мислимо. На питање да ли признају постојање Бога или не, већина ваших личних испитаника ће одговорити потврдно, чак и ако нису хришћани или активно практикују било коју религију уопште.
Каквог би Бога имали у својим мислима и колико активно расту у познању Њега, то је друга прича, која на крају одређује јасноћу и дубину вере.
Није тешко сложити се да Бог постоји. Много је теже прихватити Његове законе на нивоу сопствених убеђења. Да бисмо то урадили, потребно је истражити хришћанско учење, редовно анализирати оно што је Спаситељ рекао, водити унутрашњи дијалог са Богом о томе, а затим га ефикасно прихватити. Господ каже да можемо планине померити ако имамо веру у Њега ситну као горушичино зрно. Али ми их не померамо. Штавише, чим наиђемо на више или мање озбиљан проблем у коме је наша вера тестирана, кукавичлук постаје наше друго „ја“.
Дакле, вера се заснива на поверењу. Верујемо у постојање Бога као Највише Силе, верујемо у Свето Писмо, у коме нам се Бог открива. Сходно томе, морамо потпуно веровати Богу, пажљиво слушајући Његов глас и покушавајући да га прочитамо између редова наше животне приче. Уосталом, ни једна влас нам неће пасти с главе без Божје воље.
То значи да смо безбедни све док верујемо Богу и трудимо се да поступамо у складу са Његовом вољом. Ако то не успемо и не употребимо своје напоре да испунимо заповести трошећи време на размишљање, интроспекцију и исправљање живота према Царству Небеском, очигледно је да ће се поверење у Бога у нашим срцима поколебати и избледети.
Да би то избегао, Бог нас ставља кроз искушења, неку врсту „шок терапије“ кроз коју долази до нашег унутрашњег препорода. Понекад нам је тешко само снагом самоубеђивања држати високо лествицу духовног живота. Тада нам Господ шаље стресну појаву или чак преокрет како бисмо одржали светлост вере у нашим срцима.
Бог нас буди из духовног сна, позива да спознамо временитост овоземаљског живота и застарелост материјалних вредности, да бисмо се коначно одвојили од тог колоса на глиненим ногама какав јесте данашњи свет. Тако је било и са апостолима за време Христовог укроћења олује.
Како Јеванђеље каже, чудо напајања пет хиљада није учврстило Спаситељеве ученике у вери. За њих се чини да је тај догађај био неко чудо, додуше необично, али не тако дубоко доживљено. Камена срца апостола (Марко 6:52) нису се пробудила из хибернације све док нису доживела ужас пред могућом смрћу.
О чему су мислили док су били у чамцу у време олује? Да ли их је страх паралисао? Да ли се неко од њих молио? Ми то не знамо. Али убрзо је Спаситељ (којег су најпре сматрали духом) прешао преко воде и пришао им са обале. Зауставио је олују и придружио им се у чамцу. Тек на ивици неизбежне смрти Христос је успео да допре до срца апостола.
Људи се понекад питају зашто је у свету толико зла, туге и патње. Одговор је једноставан: све почиње тако што човек одлучно наруши хармонију света. Бог жели сваком човеку срећу вечног живота, али човек се често понаша као манијак који одбија да чује добре савете који покушавају да дођу до њега било речима проповеди, или звуком са интернета, или написаним у књигама, или који долазе са усана хришћана. Људска душа је Богу дража од целог света, и зато Он понекад мало јаче закуца на врата наших срца, шаљући нам извесна искушења.
Безброј је случајева када су религиозно равнодушни људи дошли до Бога кроз болест или друге тешке ситуације. Постепено би им Господ помогао да превазиђу своје здравствене проблеме (често на необјашњив начин за савремену медицину), послао благостање и кућну хармонију, благословене децом и каријерама, новцем и благостањем. На крају је из те епопеје суђења изашла сасвим друга особа.
Постоји свет разлике између вере те особе на почетку жалосног пута и након што је ситуација решена. Атеиста се претворио у хришћанина, млак верник – у пасионара, праведник – у свеца, захвалан за патње на свом путу да пронађе Бога, најдрагоценије благо на свету.
Владимир Басенков
Извор: оrthodoxytoday.org