„Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији?“ (Мт 16, 13). У овом питању препознајемо не само Спаситељев позив ученицима да му пренесу мишљење других, него да се и они сами изјасне око Његовог идентитета. После више могућих „контекстуалних“ одговора (веле да си Јован Крститељ, Илија, или неки од пророка – сви ови изрази упућују на нешто већ виђено), уследио је познати одговор апостола Петра у коме Га је идентификовао као Месију. На то му је Исус рекао (16, 17) да његов одговор не долази на основу контекста („тело и крв не открише ти то“), већ изван, одозго („него Отац мој небески“).
Из ове новозаветне епизоде сазнајемо да Христу идентитет – ту суштинску окосницу личности – дарива Његов Отац, и то од вечности. Вечност идентитета у Богу је могућа не због његове суштине, него због тога што Бог постоји као тројична заједница личности. Бог Отац је бесмртан због тога што његов јединствени идентитет потврђују личности Сина и Духа – за које је Он узрок постојања (Отац). Ово узајамно потврђивање личног идентитета јесте тајна постојања све три личности у Тројици и не тиче се психологије.
Из Јеванђеља сазнајемо да и Христос свој идентитет повезује са Оцем, дакле личношћу Другог. Ми смо навикнути (од световних, а често и духовних институција) да мислимо како нам идентитет обезбеђује држава, нека организована целина или идеологија. Међутим, човек некако није вољан да прихвати диктирани (супстанцијалистички) идентитет и жели да он буде производ слободе. Да ли је то оствариво?
Слободни дар или наметнуто својство?
Много пре било које психолошке теорије о сопству, Библија је показала да лични идентитет није датост, нити статични индивидуални избор, него дар. Наиме, идентитет имамо само због тога што нам га је неко поклонио. У другој половини 20. века психијатри на Западу су говорили да човек не треба да се поистовећује са било ким другим осим са собом. О. Павле Флоренски је пре њих упозорио да је самоидентификација равна смрти. Трагање за својим идентитетом путем самоидентификовања (а, као што знамо, немоћни смо да сами потврдимо свој апсолутни идентитет) врхуни у смрти. Само оно биће које је слободно од граница „сопства“ кадро је да надиђе супстанцијалистички идентитет. Слободни идентитети нису „институисани“ него „конституисани“. Како то разумети?
Један прост одговор на питање „шта је идентитет?“ може бити овај: оно што чини да неко буде другачији од осталих (а не просто један међу многима), да јесте онај који јесте. Начин на који неко одговара на питање „ко си ти?“ одражава његов став према овој проблематици. Несумњиво, мој идентитет зависи и од тога како ја дефинишем ко сам ја. Оксфордски речник енглеског језика (1989) идентитет повезује са истошћу: „Истоветност (sameness) личности или ствари у сваком времену или у свакој околности; услов или чињеница да личност или ствар је она сама, а не нешто друго; индивидуалност, личностност.“ Постоји један проблем са овим дефиницијама.
Уколико се идентитет сведе на самодефинисање и саморазумевање тада се онемогућава уникатност личности која се рађа искључиво из односа. Једино слобода од граница „сопства“ омогућава личности да задобије идентитет који није резултат датости. Идентитет је односна стварност. Идентификовати нешто тиме што ће се установити његова веза са другим (лицима или стварима) значи показати да је лични идентитет ствар релације. Занимљиво, неко може и да не буде свестан задобијеног идентитета а да га ипак има (ту је речит пример боголикости: многи људи нису свесни да је Бог у њих усадио Његов лик, али то не значи да нису боголики или да не учествују у боголикости).
Компликован и нејасан концепт идентитета игра средишњу улогу у текућој дебати на пољу друштвених (национални, етнички, родни, државни и др. идентитети) али и природних наука. (Чак је и Франсис Фукујама недавно осетио потребу да напише књигу о идентитету). И док у друштвеним наукама психолошко сећање игра главну улогу у дефинисању идентитета, на пољу природних наука уместо тога имамо однос, релацију.
Може се слободно рећи да после Ајнштајнове теорије релативитета, а потом и квантне физике и теорије хаоса, наука тежи ка оваквом схватању идентитета. „Ефекат лептира“ указује на могућност да кретање лептирових крила може да утиче глобалне климатске токове. Свет у коме живимо је испреплетени универзум у коме сва и свако зависи од нечег или неког другог. У коначној анализи, овај приступ показује да нема ништа што се може дефинисати по себи, као изоловани ентитет.
Поставља се питање да ли је сећање conditio sine qua non за постојање личног идентитета. Случајеви озбиљних психичких или можданих поремећаја, попут једне од најчуднијих болести познате као Алцхајмер, покренули су озбиљне дискусије око поменутог питања. Познато је да заборав (неких делова личне историје) понекад може бити неочекивани благослов. Није ли речено у Јеванђељу да нека дела треба заборавити, укључујући и она позитивна: „а ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја“ (Мт 6, 3)? Уосталом, Јеванђеље сведочи да прави идентитет налазимо само онда када себе дарујемо другом до самозаборава, самоиспражњења (κένωσις).
Изазов Алцхајмера
Нераскидивост сећања и личног идентитета (историје) у модерној мисли одаје једно схватање личности и њене историје у коме психологија (а не онтологија) има одлучујућу улогу. Међутим, идентитет није исто што и нечија осећања о нечијем сопству, карактеру, почецима и циљевима. Схватање личности као субјекта или ега у психоанализи није од помоћи у случајевима амнезије и победе заборава над памћењем. Када различити делови ума почињу да одумиру, а онда почне да се гаси и сам „селф“, его или понос – где је ту субјект?
Лични идентитет се не да свести на збир атрибута или квалитета једне личности или ствари који чине основу његовог или њеног дигнитета или самопоштовања. Тада би умно или психички заостали људи престали да буду личности услед губитка личне историје. У том случају, промена или губитак ових атрибута или квалитета значило би да та личност или ствар престаје да буде то што јесте и да постаје нешто друго. Па ипак, док знамо да губитак прста не значи да неко није иста личност као пре, да ли исто важи за губитак памћења, као у случају поодмаклог стања „преранилне деменције“, или Алцхајмерове болести?
Да ли брисање памћења значи брисање личног идентитета? У искуству Цркве одговор је негативан. Јер, ако нам лични идентитет дарује онај ко нас воли, тада иако патимо од деменције или Алцхајмера ми не престајемо да имамо и личну историју и лични идентитет. А уколико немамо ближњег који нас воли, тада имамо Бога који нам даје и историју и идентитет. Наш истински идентитет, дакле, повезан је са коначним исходом нашег постојања који ће нас васпоставити као личности.
Можда је управо због тога светски дан борбе против Алцхајмерове болести посвећен онима који оболелима дарују лични идентитет док се старају о њима. Неговатељ (обично личност из породице оболелог) јесте стуб не само збрињавања болесне особе него и њеног идентитета. Тада њен „стари селф“ замењује особа поред ње. Када се Алиса (глуми је Џулијана Мур у филму Still Alice, који је режирао Ричар Глацер) позива на свој „стари амбициозни селф који је тако засењен био комуникацијом“, она се бори да живи садашњи тренутак општења са онима који су око ње. („Селф“ у психологији се дефинише као „его” у спрези са сликом себе и осећајем шта неко јесте).
Наравно, лични идентитет не искључује биолошке квалитете (сећање, род, пол и сл.). Али, они постају секундарни у односу на идентитет остварен у личном односу. Примера ради, онај ко је незлопамтивост (άμνησικακία) слободно уградио у свој лични идентитет, тај је закорачио у Есхатон као простор једне вечне незлопамтивости. Одговарајући на питање „Ко сам ја?“ на есхатолошки начин, ми не укидамо природне квалитете из „Ја“-идентитета. Напротив, само их стављамо у зависност од ипостаси. Када, рецимо, своју националност „уипостазирам“ у хришћанску личност, тада је искупљујем од њене природне супстанцијалности и из општег је узводим у конкретно (рецимо, прелазак од Јеврејина Савла до хришћанина-Јудејца Павла, на који ћемо се ускоро осврнути).
И док Алцхајмер иде тако далеко у истребљивању мог памћења (моје личне историје), он ме не води у анонимност управо због тога што и даље постоји неко ко ме чини да сам вољен. Само иреференцијална форма постојања, каква је пакао, представља одвајање оног који воли од онога кога воли. Докле год смо вољени, ми имамо лични идентитет. Хришћанство показује да то што волимо Бога није ствар природе него односа, тачније личности.
Христов идентитет је, историјски гледано, „немоћан“ да се наметне. У томе је, парадоксално, „непобедива моћ ненаоружане истине“ (Пастернак), или „богоначална немоћ“ (θεαρχικὴ ἀσθένεια) о којој говори хришћански Исток. Овај наизглед противречан израз јесте један апофатички израз истине живота (а апофатика је теолошки argumentum ex silentio). Живећи оваквом преданошћу један старац је описао следећим речима.
„Живео сам у својој лудости. Откачио се мозак. Само за Бога. Дошло ми је да то кажем и да то чујем. И стварно, ја сам живео у својој лудости. То је један ерос, божанска љубав, луди ерос. Е, бре Максиме! Рекао бих му: Свети Максиме, дај нам и Ти да нас спопадне ова света лудост.“
Наведене речи, које потичу од светог старца Порфирија Кавсокаливита, на потресан начин описују самозаборав („откачио се мозак“) некога ко се предао лудој љубави Божијој. Идентитет који је он стекао различит је од оног који му је дала природа кроз биолошко рођење. Интелект само прати и, тек донекле, схвата шта се збива. Не може те природа нагнати или подстаћи да благодариш за живот. Мораш да искорачиш. Евхаристијски идентитет је оно по чему се хришћанство разликује од свих религија. У Евхаристији драговољно и екстатично благодаримо на дару љубави чија каузалност не потиче из природних својстава. Господа љубимо не због тога што нам обећава нека добра него због тога што је Он жива личност која нас манично љуби.
Онај ко зна да му идентитет дарује Други, нема проблема са урушавањем властите „репутације”. Маским Исповедник је више пута прогањан само на основу клевета – али то му није послужило као повод за правдање, осуђивање и сл.
Идентитет се стиче слободом, а не памћењем
Незлопамтивост (укидање лошег сећања) је главни (а по Св. Анастасију Синаиту и једини) реквизит за наш улазак Рај. Оно је и квинтесенција црквеног етоса: уколико неки хришћанин у животу не успе да постигне ниједну другу врлину, за спасење ће му бити довољно само незлопамћење. Нема веће слободе од спремности да избришеш сећање на учињено зло. Тада задобијаш нови идентитет. Овим подвигом на неки начин постајеш оно што ниси био, али у Христу то не бива принудно. Сваки природни идентитет је на неки начин нужан (чак је и бесмртност душе у античкој религији била принудна). Не заборавимо, Апостол Павле говори о укидању знања у метаисторији („знање ће престати, καταργηθήσεται“, 1Кор 13, 8) на чије место ће доћи заједничарење „лицем у лице“.
Христос свој идентитет пружа људској слободи и љубави, а га не намеће субјекту споља као неку објективну реалност (auctoritas), као принцип, „вредност“, као безлични морални императив. У том смислу, идентитет није везан искључиво за прошлост и личну историју. Шта више, истински слободни идентитет се често постиже кроз ослобађање од прошлости. О. Георгије Флоровски је говорио да је предање „не само саглашавање са прошлошћу, него у извесном смислу, ослобађање од прошлости, као од неког спољашњег формалног критеријума. Предање нема само очувајући и конзервативан принцип; него је првенствено принцип раста и обнављања (препорода)“.
Апостол Павле је пример вишеструког идентитета, и то баш у контексту односа према Грцима и Јеврејима. У 1Кор 9, 19-23 он за себе даје једну екстремну карактеризацију рекавши „свима сам био све“. Ово је и класичан пример снисхођења (συγκατάβασις). „Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем“. Није ли то задатак сваког црквеног мисионара, невезано да ли је деловао у 1. веку или делује на почетку трећег миленијума? „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“. Камелеон не може постићи овакво асимиловање; он се асимилује са једном групом, не са свима, и то својим природним импулсима. Павле је као личност истовремено свима био све, и због тога може да буде и Јеврејин и ἄνομος („ван Торе“).
Идентитет виђен кроз призму циља
Гледање на човеков идентитет кроз призму циља једна је од најважнијих одлика хришћанства. Данас је питање идентитета замагљено, искрсава као енигма у нерашчишћеном простору најразличитијих дискурса. Донедавно смо мислили да је идентитет нека врста фиксиране тачке мишљења или бића, логика „истинског селфа“. Сада сазнајемо да је по среди процес и однос.
Говорећи о необичној личности Мелхиседека, Апостол Павле констатује да он нема идентитет у роду или било каквој институцији на земљи. „Јер тај Мелхиседек, цар Салимски, свештеник Бога Вишњега, који срете Авраама кад се враћаше послије пораза царевâ, и благослови га; он је… цар мира, без оца, без матере, без родослова, нити му дани имају почетка нити му живот има свршетка, а као сличан Сину Божијему остаје свештеник без престанка“ (Јевр 7, 1-3). Очигледно да је Мелхиседек (из неког града у долини Сихемској) надишао оквире историје и као праобраз Христа зашао у метаисторију – есхатон, како подробно објашњава Апостол Павле. Лични идентитет Мелхиседека се показује у чињеници да је он био праобраз Христа вечног Првосвештеника, те зато он износи хлеб и вино – праобраз Христове Евхаристије. Целокупна историја праоца Авраама и Старога завета свој смисао добија тек у Месији-Христу. Још је Св. Фотије запазио да Мелхиседек црпи свој идентитет са оне стране историје (примећује, између осталог, да је био необрезан).
Према томе, позвани смо да о идентитету размишљамо у категорији будућности. У Будућем веку свест (савест, знање, сећање и укупна психологија) изгубиће функцију (библијског) разликовања између добра и зла. А и како би свест играла било какву улогу када ће зло бити непостојеће, тј. неће постојати као могућност искушења за свест (па тиме и за избор)!?
Ослобађајући конвенционалну логику за перспективу будућности, Црква показује да они природни атрибути идентитета, попут нације и рода, постају начин личности, управо као у поменутом примеру Апостола Павла.
Христос није нужни одговор на све људске захтеве нити је Он Бог на начин на који га ми замишљамо. Он тако није ни „персонификована идеја моралног начела“ (Кант), као што није чак ни онај цар каквим су га ишчекивали Јудеји (уп. Лк. 24, 21). У дијалогу са фарисејима (Мт 22, 41-46) Христос показује да идентитет није статична ствар. Он може истовремено да буде и Син Очев и син Давидов, а то је оно што збуњује „суву логику“. „Свецело је од нас, по нама, и ради нас“, вели један Отац Цркве, „постао човек до те мере да су неверници мислили да и није Бог“.
Када се ми хришћани поистовећујемо са Христом, ми се не одричемо свог личног идентитета. Нисмо ми засењени никаквом езотеричком дражи нестајања. Напротив, како каже владика Атанасије Херцеговачки, „поистовећујемо се са Христом зато што се Он поистоветио са нама. Он то није урадио да би нас поништио, него да би нас потврдио и препородио и прославио Својом славом коју има од Оца (Јн 17). Тако се сви поистовећујемо са Христом, и Он је наш идентитет“.
Епископ западноамерички Максим (Всиљевић)
Извор: teologija.net