Бити хришћанин, живети по Божјим заповестима сада је веома сложено без осврта на искуства других људи. А религиозни опит, пре свега, садржи се у црквеној традицији. И носиоци те традиције је духовништво, чија најважнија функција је пастирство. При томе хоћу да подвучем, да свештеници могу да буду разни: паметни, глупи, образовани, необразовани, али сви су дужни да себе оспособе да буду они који помажу људима да приђу суштинској црквеној традицији. Задатак свештеника као духовника је – помоћ човеку да научи да осмисли свој живот на хришћански начин. Иако већина људи по правилу, не влада озбиљним опитом схватања себе самога, а тим више да процени себе са тачке гледишта канонских принципа моралности. Духовник је позван да помогне човеку да научи да изражава своје мисли, осећања, да током исповести помогне човеку да научи да процењује себе с тачке гледишта црквене традиције. Уопштено кажемо да је задатак духовника, помоћи човеку да уђе у црквени живот и да научи да буде хришћанин.
Треба подвући, да управо у односу духовника и мирјанина посебно значење има фактор личности. Потребно је да постоји сагласност. То није тако важно када свештеник крштава, помазује, венчава. Али када се ради о исповести то је посебно важно. Има таквих случајева, када човек води дубоки духовни начин живота, али не може да нађе духовника, јер је један свештеник некоме одговарајући а некоме не, то је индивидуално. Ако говоримо о термину «духовник» - то је увек свештеник који исповеда једног или другог. То није духовни отац, то је сасвим други термин.
Појам духовног оца често мешају са појмом духовника. Знатан део савремених хришћана не располаже реалним опитом духовног живота, у исто време се много читају књиге, које бих условно назвао репринтна издања. Књиге говоре о духовном животу у манастиру, о духовној делатности чувених пастира, таквих какви су оптински старци, св. Теофан Затворник, преподобни Јован Кронштадски. Наравно у таквој литератури се често среће појам духовни отац. Ако се окренемо извору појављивања тог начина духовног руковођења, добијамо следеће. Оно се формира у манастиру пре свега. А шта је манастир? То је таква врста људи, који одлазе од света и живе посебним начином живота. Њихово основно занимање није добијати хлеб насушни, не решавање свакодневних проблема, који настају у друштву, већ преображавање себе самих. Задатак монаха је веома дубок. Хришћанин који живи у свету, брине се да што ређе реализује своје помисли на рђаве поступке. Задатак монаха с те тачке гледишта је врховни задатак.
Он стреми ка томе, да би и лоше помисли испитивао. И ево при таквом веома строгом захтеву од себе код монаха јавља се потреба да се стално налази у опхођењу с човеком, који има велики духовни опит, који је напредовао у тој духовној делатности. И ево, живећи у манастиру једно поред другог, у савршено идентичним спољашњим условима, имајући могућност да се исповеда било ког дана код опитнијег монаха, у манастирској средини формира се разумевање духовног оца – то јест опитнијег монаха, који у коначном збиру узима на себе одговорност за човека у огромном степену. То јест не да му се само све време исповеда, он свакодневно говори чак и о најскривенијим својим помислима. А духовни отац са своје стране веома оштро исправља његов живот, у неким ситуацијама обавезујући га, чак и у ситницама, да поступа по његовом благослову. Чак се смисао монаштва још састоји у добровољном одсецању сопствене воље. При томе далеко од тога да сваки чак и опитни монах узима на себе такво послушање. То се крајње ретко среће чак и у манастирима (ако говоримо о правом опиту духовног отачаства). Али многи људи који улазе у црквени живот, тзв. неофити, хоће одмах у пуној мери да реализују те принципе, које су читали у књигама.
Њима се чини, да они одмах могу да бити тако савршени монаси, који могу да одсецају сопствену вољу, а њихови свештеници су дужни да буду оптински старци у свету. Такви људи више пута почињу себи да траже духовног оца, мењајући једног па другог, они почињу да имитирају са својим свештеником односе духовног оца и духовног чрда. Како је човеку лако да упадне у обману, заблуду. И ево та виђена умом, прочитана из књига представа често смета устројавању нормалних (који одговарају духовном нивоу, начину живота и даровима датог свештенослужитеља) односа са духовником.
То, треба рећи, и дезоријентише и саме свештенослужитеље, којима се задаје да одмах буду нечији духовни оци. У датом случају треба се сетити речи религиозног писца С. И. Фудеља. Он је говорио о томе, да је неопходан однос дистанције, када читаш оце. Не треба губити осећање реалности, не треба потпуно спајати себе са прочитаним текстом и по том тексту градити свој живот. И још један важан детаљ. Веома често се не жели прост духовник, који помаже човеку да се сам развија, већ духовног оца, који на себе узима одговорност за све његове поступке, стоји не хришћанска, већ чисто совјетска рудиментарна тежња ка тоталитарном ауторитету. То је веома распрострањено у нашем друштву, јер смо десетине година живели у атмосфери, када је свемогући безлични колектив и безлична свемогућа држава све решавала за нас, како ће се устројити наш живот.
И то је у нама створило поразни недостатак одговора. Ми смо навикли да живимо по рецепту земаљских ауторитета, понекад се тиме оптерећујући, умарајући се, али тиме не мање бити свесни неоспорне истине да главне проблеме нашег живота решава неко други. Променио се систем вредности, али убеђење у то да се све у животу врши према наређењима одозго, овог пута не из земаљског политбироа већ из небеског политбироа – не напушта многе људе.
На такав начин, може се саветовати човеку који тек ступа на пут хришћанског живота, да не тражи себи никакве духовне оце а да се постара да се стално исповеда код једног свештеника.
Баш тако, почети свој духовни живот можемо одатле, што ћемо регуларно посећивати један храм, у коме се лакше усредсредити, и постарати се долазити неком одређеном свештенику, коме се лако исповедати, који те боље разуме, који те добро усмерава. И, стално исповедајући се њему духовно узрастамо. Треба још додати, да и на свештеника озбиљно утиче, када му долазе духовно озбиљни, истрајни, парохијани који му верују. Такав прилаз га стимулише у духовном животу. Ја по себи знам: некад идеш без посебне жеље, надахнућа на исповест, и одједном дошли су код тебе на покајање људи али ти разумеш, да су ти људи интелигентнији и од тебе самог, па те они надахњују. То је веома важно. И ево у таквом реципрочном раду духовника и стално кајућег се код њега хришћанина постепено могу да настају односи, који представљају односе духовника и духовног чеда. Али тај процес је дугачак и сложен.
Често питају: како наћи духовника? Одговор је, молите се. Али постоји и друга варијанта: људи иду по црквама, покушавају, траже, шта ту посаветовати?
Задобијање духовника – је дело обострано. Много зависи од свештеника, али много и од мирјанина. Мирјанин треба да разуме, да ако хоће да добије духовника, онда он сам треба да се духовно потруди. Да не мења храмове, не вага свештенике, већ осетивши код неког свештеника чак и невелику пажњу, да покуша да са њим почне да ради. Зато када човек духовно узрасте, он почиње да боље разуме и уопште у околини, и у том свештенику, са којим га је Господ у том животу спојио. Зато не треба ићи путем спољашњих промена… Можда неће успети, тада је могуће отићи од тог свештеника; свештеник се може показати као лош, или је он добар али нисте усклађени. Могуће је прећи код другог свештеника али то треба радити у крајњем случају.
Ако се ипак са свештеником не ускладе односи, а ти случајно упознаш другог свештеника и осетиш да те нешто вуче њему, да ти он може дати више, да ли се може онда отићи код другог духовника? И да ли о томе треба причати?
Као што сам већ говорио, у односима духовника и мирјанина лични елемент има велико значење. Овде је неопходна и мудрост, јер можете увредити свештеника таквим односом. У принципу може се отићи од једног свештеника другом, ако постоји таква потреба. Хришћанство не може од нас да отима слободу. Многи хришћани би хтели да се да се одрекну од тог тешког, али заједно с тим благодатног дара, слободе. Али то је неправилно, хришћанин је без слободе незамислив.
Дозволите, нашла сам духовника, хоћу код њега на исповест. Али ја имам масу неважних и важних питања, које трба са њим да решим. Јавља се потреба неког неформалног разговора са њим. На исповест се не иде лако, не успеваш све да кажеш, и чини се да са својим питањима треба доћи њему по савет. Многи чекају духовника после службе, да би разговарали с њим. И често мислиш, да јадног баћушку сви растржу, и да је боље потражити га други пут? Како ту изградити однос са духовником?
Често људи мешају исповест и духовну беседу. За исповест се треба припремати, да би у току ње јасно и конкретно исказали своје мисли. Исповест треба да иде лако, као разговор са свештеником, и не треба мешати једно с другим. Напомињем да су се у руској цркви до 17. века хришћани исповедали неколико пута у току године, и свештеници су били слободнији. И данас, на пример, у грчкој, у српској цркви исповедају, прво не сви свештеници, друго, људи се не исповедају пре сваког причешћа, то је много ређе него код нас. Али при томе они са свештеником разговарају много чешће него на исповести. Код нас се често са свештеником разговара само на исповести. Са свим што се код човека накупило у души он иде на исповест.
Али ако ја имам важно питање, нпр. прелазак на ново радно место?
- Препоручујем долазак на разговор и духовну беседу, а меру важности питања ће проценити сам хришћанин. Још је важно запажање многи свештеници воле да упућују веома категорично: тако и никако друкчије. «Хајде да заједно решимо, хајде да се посаветујемо како», то је правилнији приступ, од безапелационог наређења: «благословим да поступиш тако и тако». То не прихватам.
Данас често благослов траже за све и свашта. Када је благослов неопходан а када не?
Обраћајући се за благослов, ми тражимо да сазнамо вољу Божју о нама самима о нашем животу, о неким нашим замислима. Ако смо хришћани, свима нама је благословено да живимо хришћански, да волимо Бога и своје ближње. У то исто време у свакодневном животу јављају се једне или друге епизоде, сусрети, проблеми, хришћанска разрешења која тешко можемо да разумемо. У том случају ми се прво обраћамо свештенику, да би нас благословио на то или друго разрешење те ситуације на хришћански начин. Зато смо дужни да молимо Бога да открије Његову вољу за разрешење тог конкретног случаја, ми треба да имамо поверење у тог свештеника и најглавније – треба да будемо спремни за то, да би се испунио благослов који смо добили.
Једна моја познаница психолог гледа на разговор са духовником веома позитивно. Али она види у њему само један од путева који човек као психолог налази у свом животу. Неко иде на тренинге, неко на сеансе код психотерапеута, а неко у цркву духовнику…
То што психоанализа помаже људима да скину своје душевне трауме – је очигледно и веома добро, ако некоме психоаналитичари помажу. Примећујем да је психоанализа распрострањена код протестаната и у секуларизованим земљама. То значи то, да психоанализа преузима на себе функцију исповеди. Психоаналитичар овде наступа као духовник, али само формално. Безусловно, као и у психоаналитичарској сеанси, тако и у исповеди постоји психотерапеутски елемент. Човек говорећи о проблемима који га муче скида свој терет. И ту се завршава психоанализа. А духовништво иде даље. Чак с једне стране, растеретивши се у разговору са свештеником, који те разуме, саосећа с тобом, с друге стране, хришћанин добија на исповести то што не може да добије у време сеансе са психотерапеутом: благодатну помоћ од Бога, која се даје кроз тајинство покајања. Покајање које се јавља у цркви, даје не условно психолошко, већ безусловно онтолошко опраштање греха у вечности, опраштање греха од стране Бога. Психоанализа је сурогат исповести. То не значи да је она лоша. Просто не треба се заустављати на том нивоу.
Има случајева када много година човек себи не може да нађе духовника иако га тражи. Али има и хришћана који свесно избегавају такво општење са свештеником, јер се боје да не могу да испуне неке строге услове који им се дају!
Истинско општење са духовником захтева од самог човека велике унутрашње напоре. Ето те напоре људи често не желе да уложе. Они се свесно склањају од тог напора и тако себе унижавају. Пре свега сам човек је дужан да буде строг према себи и није ствар духовника да иступа у својству егзекутора. Свештеник треба да буде у руковођењу деликатан, али доследан. Ако људи избегавају духовно руковођење само зато што их то много обавезује, како ће они своје обавезе пред Богом испуњавати? То је и грех, и просто ограничавање себи интензивног духовног живота. Зато треба тај страх превазићи. Можда иза тог страха стоји несрећни опит са младим псеудостарцем, који су ограничили човека на почетку ригорозним захтевима и просто га одвратили.
Тако се добија да је за духовни раст хришћанину духовник неопходан?
Ја бих рекао, веома пожељан. Појаснићу такву аналогију: могуће се самообразивати а може се учити у школи. Опит показује да је у већини случајева образовање добијено у школи систему боље од самообразовања. А Црква - то је одређен систем и служитељи цркве – то су ти људи који су призвани да помогну човеку брже, интензивније да прође пут духовног развоја. Зато хришћанин има веће шансе за духовни развој у присуству духовника него у његовом одсуству.
Протојереј Георгиј Митрофанов
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
“Журнал Фома”