Иако се хришћански свет поделио Великом шизмом 1054. године, вест да турска војска, у свом незаустављивом походу ка Константинопољу, осваја једно за другим света места, није оставила равнодушним ни људе Западне Европе. Пре него што је Запад и послао војну помоћ Византији у борби против неверника, папа Урбан II је покушао да спасе једну од најсветијих реликвија од сигурног уништења.
Мало је места на свету где људи нису чули за Светог Николу Чудотворца. Међутим, морнари га посебно поштују. Житије светитеља описује догађај током његовог ходочашћа у Палестину, када је као путник на броду, силом своје молитве укротио жестоку олују и својом препознатљивом љубављу васкрсао младог морнара који је нехотице пао са јарбола. Због тога поморци традиционално Светог Николу сматрају својим небеским покровитељем.
Чак и мошти овог великог светитеља почивају у древном лучком граду Италије – Барију. Бари је настао још у 3. веку пре нове ере, а већ под Римљанима био је главна лука на италијанској обали. Иако су грожђе и маслињаци овде расли од памтивека, живот Барија је био нераскидиво везан, пре свега, за море. Није се радило само о риболову и трговини. Као и свака лука, Бари је своју слободу и земаљско благостање морао да брани оружјем у руци. Увек је било много оних који су желели да освоје овај град, тако повољно смештен на обали Јадранског мора. У 9. веку, Арапи су заузели Бари на 20 година, чак је постао и престоница Емирата.
Али граду је био потребан моћан небески заштитник, неко ко би, пре свега, штитио морнаре и чувао залив морске луке. Од давнина, у целом хришћанском свету, Свети Николај Чудотворац је поштован као заштитник морепловаца, чије су мошти тада почивале у граду Мири Ликијској.
Становници Барија су сањали да виде његове мошти у свом граду. Био им је неопходан заштитник на мору. Међутим, поседовање моштију Светог Николе био је негован сан не само Баријеваца, већ и њихових вечитих ривала на мору – Млечана, Ђеновљана и становника Амалфија.
Како су мошти Светог Николе доспеле у Бари? И зашто се у гробу налази само део моштију? Подаци о томе дошли су до нас из два главна историјска документа: Никифорових летописа и архиђакона Јована.
Поход Баријеваца по свете мошти
Године 1087. велики, натоварени трговачки брод напустио је луку Бари и упутио се ка Антиохији. У складишту брода, поред робе, било је и доста оружја. На путу је брод ушао у Ликију, а морнари су се под маском трговаца бавили извиђањем терена. У тим турбулентним временима, Јерусалим је већ био у рукама муслимана, а разни војни одреди нападали су градове и пустошили читаве крајеве Византијског царства.
Чим су се трговци нашли на улицама Ликије, постало је јасно да ће њихов план бити тешко спровести. Град су преплавили Турци, који су управо сахрањивали свог команданта. Стога су баријски трговци морали да се врате на брод без ичега и отплове у Антиохију.
Али ту нису дуго трговали, јер су се плашили да ће, чим турски одред напусти Миру, град највероватније неко време бити празан и да би могао постати лак плен Млечанима и Ђеновљанима. Стога су трговци журили, а ветар им је ишао наруку. Врло брзо су се опет нашли у луци Мира Ликијска.
Заиста, након што су по други пут изашли на обалу, морнари из Барија затекли су град практично пуст. Турци су га напустили, а локално становништво склонило се у планине. У храму, где су се чувале мошти Светог Николе, било је само неколико монаха.
Тешко нам је сада да замислимо како је све ово било у 11. веку. У наше време су мошти поштованих светаца на видном месту, док су тада често биле сигурно скривене. Дакле, пронаћи храм посвећен неком светитељу уопште није значило пронаћи његове мошти.
Морнари су имали мало времена, јер се локално мушко становништво опрезно враћало у град. Зграбили су неколико монаха који су били у храму, везали их и почели да их испитују. Можда је неко од напаћене браће указао на место где се налазе мошти Светог Николе. Али познато је и да је један од нападача, по имену Матео, био домишљат када је угледао прелеп мозаик на поду на једном месту храма. Почео је да ломи ово место пајсером, а под је брзо попустио. Испод њега је био празан простор, где је разбојник пао, право у гроб, богато испуњен миром које је текло из моштију. Плачући од радости, он даде знак својим сапутницима, и они при светлости неколико бакљи почеше грозничаво стављати мошти у за то унапред припремљену малу дрвену кутију.
Повратак у Бари и чудеса Светог Николе
Зграбивши свете мошти угодника Божијег, његову икону и све што им је дошло под руку, морнари су се журно упутили ка порти. Ту се њихов одред сусрео са варошанима који су већ почели да беже. Ипак, предност је била на страни пирата. Стога су осиромашени становници Мире Ликијске могли само, како је то обичај на Истоку, тужно да узвикну и да дигну руке ка небу. У исто време, и барски разбојници су били хришћани, и имали су срца. Вратили су чудотворну икону хришћанској заједници Мире Ликијске.
После тога, мирне савести, журно утоваривши мошти на брод, разбојнички трговци отпловише кући. У Барију су дочекани као хероји. И овај дан, 22. мај по новом календару, уписан је као „Пренос моштију светог Николаја Чудотворца из Мире Ликијске у Бари“.
Мошти Светог Николе су постављене у саборни храм, већина их је одмах сакривена испод огромне плоче. И одмах су се почела збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу увече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: „Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи.“ О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.
Млечани и потрага за делом моштију
Само 8 година након описаних догађаја, 1095. године, папа Урбан II благосиља почетак Првог крсташког рата.
И Млечани су одлучили да у томе учествују. Али они не би били Млечани да истовремено не покушају да остваре своје циљеве. Млетачки патријарх Падорадо је у опроштајним речима изразио наду да ће витезови не само помоћи у ослобађању Гроба Светога, већ и донети велике реликвије у Венецију, и по могућности не само из Јерусалима, већ и из Ликије. Пошто мошти заштитника морнара - Светог Николе морају бити у Венецији.
Чињеница је да су Млечани, не без разлога, веровали да нису све мошти Светог Николе пренете у Бари.
Постојала је стара легенда. Византијски цар Василије I Македонац је већ у 9. веку намеравао да део моштију Светог Николе из Ликије пренесе у Цариград. За то је део моштију одвојен и стављен у кивот за транспорт. Међутим, то се није догодило.
Од претходног дана цару се јавио сам Свети Николај и забранио му да буде премештен из Ликије. Цар се није усуђивао да прекрши наредбу светитеља поштованог од њега. Али предање је тврдило да је припремљени део моштију Светог Николе био безбедно сакривен на другом месту у храму.
Инспирисани овом причом, крсташи су кренули у поход. На путу за Јерусалим одлазе у Ликију, у потрази за моштима Светог Николе.
Обучени у трговачку одећу, венецијански војници врше извиђање у граду. Видевши да нема толико становника, они су, ипак, опрезни. И шетају улицама као обични путници. Нико од укућана не зна да је тајни одред већ у заседи и да чека повољан тренутак за напад.
Откриће у Мири Ликијској
Када су у храму остала само четири стражара, млетачки одред упада и почиње да тражи мошти, окрећући све наопачке. Уплашени стражари показују разбијени гроб и уверавају освајаче да су управо одатле становници Барија већ однели мошти Светог Николе. Али Млечани им не верују, почињу да муче стражаре. Кажу да је један од њих неколико пута апеловао на сажаљење бискупа Енрика Контаринија, који је пратио саботажу. Али је остао глув на молбе несрећника.
Међутим, након неког времена даје наређење да се мучење заустави.
У знак захвалности за то, један од чувара светиње му показује где се налази део моштију Светог Николе – Николаја Патарског и свештеномученика Теодора. Већина млетачког одреда са овим светињама враћа се на брод.
И можда би се ова прича завршила, али неколико најтврдоглавијих Млечана задржало се у храму.
Према непознатом млетачком хроничару, осетили су суптилни мирис на једном месту храма, где се налазила фреска Светог Николе.
Од изнемоглих стражара сазнали су где је током великих празника одлазио епископ Мире Ликијске да служи литургију. Млечани опет дозивају своје другове са брода. Враћају се у Цркву и почињу да растављају под старе црквене просторије. Уклонивши неколико слојева, открили су бакарни ковчег, где се налазио део моштију које је сакрио цар Василије I. На ковчегу је био натпис на грчком: „Овде почива велики владика Николај, славан својим чудесима на земљи и на мору“. Храм је био испуњен мирисом.
Пресрећни Млечани, у знак захвалности Светом Николи и као утеху Мири Ликијској, остављају епископу града стотину новчића и малу честицу моштију светитеља.
У овом храму на острву Лидо у Венецији почивају до данас. Мошти се чувају у мермерном реликвијару изнад престола у олтару.
Разрешење вековне загонетке
Ове приче су се десиле давно. Али вековима је остало отворено питање: ко још има мошти Светог Николе? На крају крајева, становници Венеције, као и становници Барија, током свих ових векова уверавали су: мошти су у потпуности код њих. Односно, или у Барију или у Венецији.
Ову загонетку одлучили су да реше 1953. године у Барију.
У том циљу, Луиђи Мартино, професор анатомије на Универзитету у Барију, позван је од стране бискупа града да проучава мошти.
Резултати су били невероватни – у потпуности су потврдили опис стицања моштију Николаја Чудотворца, показали су да су многе кости, с временом танке, тешко оштећене услед неуспешног пада морнара Матеа на њих.
Али најупечатљивије је то што су мироточиве мошти званично потврђене. Међутим, пажљиво разложивши све кости по реду, Луиђи Мартино је открио да недостаје значајан део моштију. Наравно, прва сумња о томе где се налази други део моштију пала је на Венецију.
Господ је дао дуге године живота професору анатомије Луиђију Мартину, можда да би он довршио оно што је започео у Барију. Уосталом, тек 1992. године у Венецији је обављено најтемељније испитивање моштију Светог Николе. Отварајући кивот, комисија је видела много различитих костију, као и црни камен са натписом на грчком: „Мошти смерног Светог Николе“.
Када је професор Мартино пажљиво испитао и упоредио резултате са онима који су претходно добијени у Барију, дошао је до следећег закључка: „беле кости у Венецији допуњују остатке сачуване у Барију“. Даљи извод из закључка комисије гласи: „...млетачки остаци, иако имају скроман изглед, нису ништа мање важни и не треба их сматрати мање важним од Барија.“
Сада је ова тајна постала јасна.
Закључак
Не бисмо желели да оцењујемо описане догађаје. Историја је занимљива јер се, завирујући у њену дубину, може видети посебан занат који није приметан у реалном времену. Светиње су се налазиле на територији некадашњег Византијског царства. Ова велика цивилизација више није на мапи наше планете. А знамо да је огроман број хришћанских светиња заувек изгубљен због османских освајања. Тако су, на пример, заувек нестале мошти светог равноапостолног Константина. Они су уништени када су град заузели Турци. Не постоји више Велика Византија, али постоји Турска – земља са вековном муслиманском културом. А хиљаде ходочасника из целог света хрле у италијанске градове Бари и Венецију, у хришћанске цркве моштима Светог Николе и Апостола Марка.
за Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор:foma.ru