Крст Христов и јесте највиша утеха и у њему је једино победа над сваким торжеством зла. Речи Цркве и речи свештеника увек су крсне и увек су о Крсту, који је јудејима (и свима који траже спољашња чуда) - саблазан, а јелинима (и онима који траже спољашњу мудрост) - безумље(1 Кор. 1,23). Што се више умножава зло у свету и што се више приближава Други долазак Христов све се јасније пред нама уздиже Крст, да бисмо ми радосно учествовали у ономе што савршава Господ за нас.

Нека нас никакво зло не плаши - то је најглавније што треба да схватимо. Шта год да се деси - "то је од Мене било", каже Господ преко преп. Серафима Вирицког. Ових речи треба да се увек сећамо.

Где се умножава грех у свету, тамо обилује и благодат. Сам Бог теши тако кадкад својом благодаћу, како нико не може утешити. Мислим, да многи од нас, ако не већина, знају како милостив бива Господ према онима који живе одлучношћу да не уступе ни у чему злу. И што су веће невоље, то је и Он милостивији.

А Господ нас пита јесмо ли спремни да испунимо оно што смо му обећали у часу благодати. Он има разлога да нас ово пита, јер се данас више него икад Крст јавља препоречним знаком. Данас се антихристове слуге устремљују против Крста са већом мржњом од императора Адријана, који је градио идолишта на Голготи, или од бољшевика који су рушили храмове и крстове са купола.

Њихов циљ данас је да обесвете Крст и учине га безначајним. Ми често говоримо да је једна од главних црта нашег времена - да со губи укус, тј. обесмишљавање смисла а то значи пре свега укидање Крста као знамења нашег спасења. И за њих је важније од свега да ишчупају ову ризницу из срца оних који знају за благодат и знају да је Христос васкрсао и испуњени одлучношћу иду за Христом. Ђаволу је нужно да бар већина скине своје крстиће са врата и пре свега да "прелести, ако је могуће и изабране".

Зато сваки, коме је по милости Божијој било дато да окуси вечни живот, треба да буде спреман на особена искушења и невоље, знајући да је Бог већ победио. И јединствени смисао нашег живота, свих наших искушења и невоља је у томе да Његовим и нашим Крстом уђемо у радост Господа својег, у Христову пасхалну победу. Ђаво зна, а и ми треба много боље да знамо да без Крста не може бити васкрсења. Сваки верујући, који хоће да буде сведоком Христовим, неће бити остављен од Господа никада.

Протојереј Александар Шаргунов