О окултној агресији

Ако немамо литургијски однос према Цркви и не читамо Свето Јеванђеље, знајте да је демон у нама, то знајте и тако провјеравајте себе. Нека Јеванђеље буде мало чешће испред ваших очију, као што узимамо топломјер да бисмо измјерили своју тјелесну температуру; питајте се кад сте задњи пут читали Јеванђеље, колико га често читате и са каквом пажњом. То ће показати температуру вашег духовног живота, то је ваш однос према Христу и запамтите да се демон боји ријечи Божје и труди се да је што је брже истисне из ваше свијести.

02.04.2023. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Погледајте, браћо и сестре, да ли у вашим душама постоји овај непријатељ који нас одваја од јединог Пријатеља, јединог човјекољупца Господа нашег Исуса Христа, Коме у Цркви сви ангели и светитељи поју вјечну пјесму, коју дај Боже да и ми научимо, заволимо и појемо у свештеној и светој области у Царству Небеском.

Дозвавши својих дванаест ученика даде им Господ власт над духовима нечистим да их изгоне, власт својој Цркви кроз Дванаест апостола, а прва пројава те власти односи се управо на нечисте духове. Пажљивом читаоцу Јеванђеља, а таквих је врло мало, не може да промакне ова чињеница и директно указање на постојање нечистих духова, не може да му промакне велика утјеха да људи, примивши власт од Бога, могу да их изгоне демоне, не да се препиру, полемишу, нити рвају са њима, него да их изгоне, браћо и сестре. Власт коју Бог даје није било каква власт, то је врховна власт. Изнад те власти нема друге, све остале су испод ње од серафимске, херувимске, па свих оних власти, сила и моћи светих бестјелесних сила, које нису мале.

Aко послушамо Господа и Његову ријеч, јер оних Дванаест апостола су, са великом пажњом, ишли за Христом оставивши при том све, како тумаче Свети Оци. Оставили су и сопствено расуђивање, потпуно су се испразнили, што је савршени облик послушања, које се труде да одрже монашки редови Православне Цркве, савршено послушање гдје се воља Божја усељава у човјека и освећује му ум, воље, срце и кости и такви послушници имају власт над демонима. Један од таквих је и онај који нас окупља и чува у овом граду, уколико смо пажљиви, Свети Василије Острошки Чудотворац, послушан гласу Господњем и вољи Божјој, те примивши власт, изгони нечисте духове и исцјељује сваку болест и немоћ у народу. Ту силу Господ је оставио Апостолској Саборној и подвуцимо данас, важно је, Православној Цркви. Пред демонима, пред мрачним силама, кнезовима таме не може да опстане нико до Православна Црква која је Апостолска Црква, и која је, једина, примила власт над духовима нечистим. Ниједна друга заједница, зовимо је како год хоћемо, нема ту власт. Ако нама то није јасно мрачним и тамним силама јесте.

Међутим, тамне силе нијесу наивне. Та борба није једноставна. Силу да их изгонимо дао нам је Бог. Власт, дакле, имамо и ми, браћо и сестре. За пажљивог читаоца јасно је да сила противничка није мала, јер власт којој се покорава мора бити Божја власт, а не људска, не мудрост овог свијета, да не говоримо о наоружању или интелигенцији, о моћима разума или уопште пале људске природе, са свим овим новим техничким достигнућима од којих се не може дисати више, те силе која је све баналнија, све нижа. Пред том силом демон не дрхти, он је уопште не сагледава као силу, него искључиво од силе Божје. А чиме нас то Господ, браћо и сестре, штити? Штити нас благодатном силом Својом. Шта је то благодат? То је енергија Божја, сила Божја, пројава Бога у свијету кроз Цркву Апостолску, кроз оних Дванаест апостола које је Господ сабрао и на које ће касније сићи страшна сила Божја, Дух Свети Бог Свети Један од Тројице и Који ће кроз њих да мијења ствари. И пројавити је на транспарентан начин.

Демони су се плашили имена Светих апостола, јер су апостоли на самом почетку проповједи ушли у директан сукоб са силама таме. У житију Светог Јована Богослова имају страшне сцене, велики маг који је пројавио велику демонску силу, нешто што данас гледамо на филмовима и у разним анимацијама, то је исто оно што су магови и тамна сила радили у оно вријеме. Велика чудеса. У сукобу са силом апостола све је то нестајало, све је то бјежало, све се то покоравало. Коме? Обичним људима, рибарима. У нашој Цркви постоји један, назовимо га грубо, „канал“, мистични канал или света тајна свештенства – велика сила коју имају попови и владике. Преко тог канала мистичног, јер преко свете хиротоније рукополагања прелази од Светих апостола, оних Дванаест којима је дата власт над нечистим духовима, да их изгоне и да исцјељују сваку болест и немоћ у народу. Она се протеже и тече кроз свету Цркву, кроз свете тајне, конкретно кроз свету тајну свештенства и да се до дан данас налази у Цркви и нуди народу Божјем као моћна заштита, непоколебљив бедем и моћно разорно оружје у борби против, не крви и меса, него против духова из поднебесја, како каже апостол Павле, против кнезова и власти таме.

Област кроз коју се крећу више нијесу Небеса одакле су свргнути, али их има у поднебесју неко вријеме, а онда и у људској природи. Сатана је преварио прародитеље, прамајку и праоца (проблем пада, првог гријеха), пробивши опну слободне воље, заправо, није је он пробио него смо ми отворили вољу, а он је добро одиграо, вјешто и ушао у нашу природу. Загризли смо, браћо и сестре и сила демонска је повриједила човјека, ушла у њега, при том, дубоко га ранила и оштетила, смртно ранила, убила и то је почело да траје, рана да се шири, смрт да напредује агресивно толико да смо почели да се клањамо творевини. Страшно идолопоклонство! Ђаво нас је свему научио, разним техникама, окултним наукама, а све је то кулминирало у култу и у жртвоприношењу.

Свети цар Константин равноапостолни, сјетимо се и тога, имао је онај чувени бој са Максенцијем, који је био наоружан, не само са војном силом него и окултистима свих врста. Константин је био свјестан тога и знао је да не иде само на човека и на војну силу, него да ће демонска сила да помаже, а није била мала. И баш у том тренутку и у тим мислима да не може сам, јавља му се знамење Часног Крста, знамење побједе над тамним силама које су на Крсту побјеђене. На Крсту Господ наш Исус Христос, примајући смрт добровољно ради нас, Својом раном нашу затварајући, Својом смрћу нама живот дарујући, Својим силаском у гроб и ад, сатрије смрт и растури адске тамнице и од тог тренутка демони се Крста ужасавају, страшно га се боје, Крста, који држи вјера православна, Црква Божја, Архијереји Цркве Христове Апостолске. Крст у рукама архијереја и наши крстови, који ће бити прикопчани за тај крст Господњи кроз послушност Цркви и литургијски живот у њој, не било какво живљење, животарење, него живи живот, литургијски живот од кога се тамне силе боје.

Имамо велику агресију, окултну агресију, а оно што нас, нарочито, забрињава, помало и љути, јесте баш та агресија. Зашто таква агресија, зашто такво улијетање у тор Господњи. Говоримо о агресији окултизма на наш хришћански православни светосавски народ. Узрок такве дрскости, такве агресије, такве охолости која се пројављује, видите, ових дана, на Светог Петра Цетињског “ноћ вјештица“ у средњим школама са благословом директора, наставника разредног старјешине, да кажемо, на регуларном државном нивоу. У вртићима – богиња јесени, да не набрајамо сад широку понуду исцјелитеља, астролога, врачаре, биоенергетичаре, видимо, дошло је, а све ће више тога бити, психо-фит ординације. Сви они нуде излечење и помоћ, а ко су, заправо, они? Демони, браћо и сестре, они ће те, заиста умирити, демон то може, али неће ти дати мир који превазилази сваки ум, који ти Христос и Црква дају, него привремени, да би немир био вјечан, праћен шкргутом зуба.

Све више се демонска, тамна сила пројављује и кроз науку, кроз философију, ако је више икоме и стало до мудрољубља, па макар то било и погрешно, сад то хероин глача, телевизија асфалтира. Сад смо мање-више сви постали навијачи, навијамо за тенисере, кошаркаше, понекад са службе отрчимо кући да не пропустимо одлучујуће минуте. Све је више тетовираних, а тетоважа је у стара времена била иницијација у демонским култовима. Све више је тог демонског духа и у умјетности, да не говорим о музици, о филмовима, о позоришту, поготово авангардни, алтернативни театри. То су браћо и сестре обреди, ритуали. И над нашим народом се врши обред, то треба да знамо. Оно што видимо то је само један дио од оних великих енергија, које су усмјерене да нам главу спрже и свијест покоре. Једна од пројава демонског присуства, и то од великих пројава, јесте и масовно чедоморство. Абортус, по ријечима архимандрита Рафаила Карелина, по нашем мишљењу једног од најозбиљнијих аутора Православне Цркве 20. и 21. века, није само гријех, него има много дубљу позадину и представља жртвоприношење.

Некоме се жури и паника га је ухватила од присуства Цркве, као да му само она смета, ништа му друго не смета, сметају му свештеници, монаштво му смета зато што има планове, јер се плаши благослова Цркве и главе Цркве. Он то зна, а не жели да ми знамо и служи се разним триковима, објашњењима, тумачењима, ми упадамо у замку. Многе ствари, многе појаве које агресивно наступају и мијењају једна другу, ми не називамо правим именима. Напад на Цркву је велики и необјашњив, видите, не дозвољава се, а са ове стране, напад за нападом и све већи степен агресије који кулминира у овим новим шетњама (парада поноса). Наша немоћ је проузрокована слабим односом према Христу, према Његовом имену, према Његовој ријечи, према Његовој вољи, према Његовим апостолима, према учењу, према предању и аскетском и догматском и литургијском. Треба имати апостолске позиције, треба имати тврду вјеру и ствари називати својим именом.

Крајње је вријеме, јер долазе дани и биће јако компликовано, биће све већа пројава отвореног демонизма. У свијету је то већ пројављено, ми смо овдје још увијек заштићени, крвљу и благословом предака, не бих рекао нашим животом и нашим ставовима. Нама је дато вријеме и мисилим да је одлучујући тренутак да одреагујемо саборно, како Господ воли, црквено, литургијски. Ако је Господ са нама, ко ће против нас, ако је Господ са нама, све силе небеске су са нама, сви светитељи су са нама, Мајка Божја је са нама. Ту нема борбе, ту је рат завршен, ту се пева велико славословље, ту се служи света Литургија, ту је литургијска трпеза постављена на видику непријатеља наших. Тако Господ ратује, не ратује, него торжествује са својом дјецом, напунивши путир, извадивши агнец и почевши моћно са „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа и сабра, и данас и увијек док год буде вјекова и ту нема више нико да се мијеша. Али да ли има нас?

Морамо вјеру своју да утемељимо на Јеванђељу, четири Јеванђеља, ријеч Божју, Господа Исуса Христа, нашу Цркву. То је врло проста комуникација, само ако хоћемо да је слушамо, али нико никог неће да слуша. Јеванђеље, браћо и сестре, не може без њега! Ако ја као свештеник не стојим на Јеванђељу, ја празнословим и моја прича може само да умори и да обмане и ту нема никакве вјере. Таква прича не изазива вјеру. Вјеру изазива проповјед, јер нема вјере без проповједи, а проповјед у цркви не може да буде сем од ријечи Божје, тако каже велики учитељ Цркве Божје, апостол Павле. Вјера бива од проповједи, народ да би повјеровао мора да чује проповјед, а проповјед треба да извире и да се снажно и сво вријеме темељи на ријечима Божјим, а њих имамо у четири јеванђеља и не само јеванђеља, имамо дивна дјела апостолска. То је свештена књига, имате посланице Светих Апостола. Са овим у срцу ти више не можеш да умреш, “Небо и земља ће проћи“, каже Господ, “а ријеч моја неће проћи“. Ријеч Божју у Цркви примљену, у срцу похрањену носимо у живот и то вјечни. Са Јеванђељем у срцу ми јако добро осјећамо гдје је област окултног и ту је јасна граница, и оно не може да приђе, а камоли да буде агресивно, зато што се ријечи Божје плаши, а она је у срцу нашем.

јеромонах Рафаило (Бољевић)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.