Вера се не поклапа са самим искуством. Свети Макарије Велики то веома занимљиво открива у једној од својих проповеди; он говори како човек који доживљава дубоко религиозно (чак би се могло рећи и људско) искуство, у потпуности урања у ово њега. Док ово искуство траје он не може ни да га прати, ни да контролише себе. Он и искуство се у потпуности поклапају. Међутим, наступа тренутак кад ово искуство престаје да буде актуелно, - као што се море повлачи с обале. Искуство постепено бледи, постаје прозирно, и човек поново као да се враћа у потпуну, објективну свест, може да доживљава себе, може да се контролише, да ухвати оно што се дешава у његовој души.
И управо у том тренутку почиње област вере, односно потпуне уверености у то да је оно што је постало невидљиво, што није актуелно искуство датог тренутка безусловно и потпуно веродостојно. Човек је још увек пун осећања која су у њему била до пре свега неколико секунди. Она су исто тако веродостојна, не, рећи ћу, веродостојнија од поновне свести о свету око нас. И овде започиње област вере. Човек је убеђен у реалност онога што је постало невидљиво. Као што сам већ рекао, ово се не односи само на веру у Бога, ово се односи и на сва изузетно дубока осећања: љубав, радост која нас обузима, несрећу, у којој можемо да потонемо. Ово се односи на све што је толико дубоко да у потпуности тонемо у то. И кад из тога излазимо то у нама не остаје само као мртва успомена у мислима. Ово је нашем животу додало знање, искуство. И кад се ово искуство односи на Бога (или на човека) оно се може назвати вером.
Дакле, има разних путева ка Богу. По речима и примерима Светог Писма може се говорити о искуству апостола Павла с једне стране, и са друге стране о искуству апостола Петра и других апостола.
Павле је био Христов прогонитељ, непријатељ. Не због тога што је био безбожник, не због тога што је мрзео веру, већ због тога што представа коју је имао о Богу ни на који начин није могла да се усклади с оним што је он видео у Христу – Бога беспомоћног, рањивог Бога, Бога Који као да је био побеђен, презрен – таквог Бога он није могао да замисли, зато што је веровао у Бога Светог, недоступног, Који сија таквом славом да човек слепи када Му прилази. И он је постао прогонитељ, али је свом душом веровао у Бога, био је устремљен ка Њему, живео је Њиме и због Њега. И срео се лицем у лице са васкрслим Спаситељем Христом, односно са Истим Оним Богом, Којег је видео беспомоћног и Који се одједном јавио у слави: с Богом, Који је носио тело прободено клиновима, и истовремено сијало славом вечног живота.
Овакво је у извесној мери било и моје искуство: ја сам Христа открио као васкрслог Христа управо у тренутку кад сам први пут читао Јеванђеље како бих се уверио, или тачније како бих убедио себе да је то неистина и да се не може веровати.
Али казаћете: То је изузетно искуство, какву наду то мени даје?.. Нада је можда много већа од оне коју можемо да добијемо од истраживања, од труда, од тражења. Често нам није дато да тражимо. Књига нема, Јеванђеље је недоступно, нема никога ко би нас упутио. И ми можемо мирно, с потпуном сигурношћу да мислимо и да знамо да Господ може да нас пронађе непосредно, да се открије дубинама наше душе у искуству које човек не може да створи, али које Бог може да нам подари, управо да нам да на дар. Тако је постао верник барон Николаи, један од чланова ранијих студентских кружока у Лењинграду, почетком овог века, који је у тренуцима дубоког очајања, пошто није био у стању да нађе Бога и осећајући истовремено да је живот без Њега бесмислен узвикнуо: “Господе, ако постојиш, откриј ми се!” И одједном је на њега сишао непојамни мир, таква дубина осећања и радости које до тада никада није доживео. И у овој дубини и радости он је нашао Бога. Ово изгледа веома нелогично. Али зар је искуство љубави, искуство лепоте логично? Оно се може раставити и затим начинити некако убедљивим, али оно се не ствара од саставних делова, већ од непосредног, дубоког искуства, које је убедљивије од свих својих саставних делова.
Међутим, постоји и другачији пут, пут других апостола, Петров пут. Они су Христа открили постепено, а не одједном. Познавали су Га по селу у којем је живео, знали су Га као младог човека, као младића. Можда их је Он запањивао Својом личношћу, али у Њему још увек нису видели Бога. И Он је постепено почео да им се открива у таквој дубини да су почели да спознају да се Он разликује од других. Постепено, постепено, Он им се открио у свој величини Свог Богосиновства: као Син Божји, Који је постао човек. Тако се десило откривање вере у људима који су Га годинама, постепено откривали, дан за даном, из године у годину. Ово је пут тражења, али и овај пут се у извесном тренутку поклапа с Павловим путем; у извесном тренутку се дешава нешто што нико није могао да предвиди: одједном спада нека завеса и човек види, види у слави, у сјају, у дубини оно што раније није знао.
Рећи ћете: ми се са Христом не срећемо онако како су се они сретали... Да, али ми срећемо људе који знају Христа, који у Њега верују. Постоји стара пословица: нико не може да се одрекне свега како би ишао за Богом ако на лицу макар једног човека не види сјај вечног живота... Понекад човек сија. Понекад у човеку проналазимо такву дубину, такво пространство љубави и самозаборава, који више не припадају земљи. Ово нам већ открива почетак небеског.
Ево два пута којима се може ићи: један је пут који захтева огромну, строгу припрему, а други је пут тражења, лаганог, темељног, који у извесном тренутку такође бива овенчан сусретом. И овде почиње вера.
На путу ка Богу веома је важно да човек уме правично и паметно да прави разлику између проблема и препрека које стоје на путу. Проблем је задатак који треба решити. Пред проблемима стоји научник, мислилац, пред проблемима стоји човек у току читавог свог живота. Они нису увек и обавезно препреке: напротив, пуни су занимљивости – вреди живети да би се решили ови проблеми. У односу према Богу ови проблеми су понекад страшно мучни. Човеку дође да заједно са Јовом каже: “Господе, не схватам Те! Ја те познајем као Љубав, верујем у Тебе, а понекад је тако страшан овај свети којем Ти допушташ да постоји...” Оваквим проблемима се могу назвати проблеми зла, бесмисла, проблеми који стоје пред човеком када изгуби дете и не може да схвати како је то могуће. Ово је богато тле за сусрет између Премудрости Божије и људски ум, и човек има права, и више од тога: он је дужан да се загледа у све ове проблеме, да дубоко размишља о њима и да их решава уз помоћ искуства, али целог искуства, а не само ума, читавог људског искуства – и уз помоћ вере.
Међутим, на путу ка Богу такође стоје препреке које не представљају задатак или проблем. Оне стоје између Бога и самог питања о Богу, о свету, о човеку. Има моралних преграда. Сећам се човека који ми је говорио да свом душом жели да се сретне са Богом, а нешто му не да. Тада сам га упитао: “Шта бисте урадили са човеком који је лоше поступио: да ли бисте му опростили или бисте га осудили?” И он је са злобно искривљеним лицем рекао: “Сатро бих га!” “Захвалите се Богу,” рекох му тада, “што вам се не јавља. Кад би се сад јавио пред вама Он, Који је Свепраштање и Љубав, ви не бисте издржали суд...”
Има и других препрека: психолошких, умних, које нам не дају да стигнемо до самог задатка, до самог проблема, који нам не дозвољавају да правилно, правично, умно прецизно формулишемо сам проблем. То су мисли-предрасуде у нама. На пример, апсурдне, карикатурне представе о Богу, о Цркви, о Христу, које не одговарају ничему, које су измишљене, али пошто смо их једном примили, не можемо да решимо то питање зато што таквог Бога нема, и зато што се питања везана за Њега никако не могу решити. Постоји још једна препрека: то је наш априорни однос према томе како треба приступати животним питањима. Данас наука игра тако огромну улогу (потпуно исправно и ја се томе радујем) да нам изгледа да сва питања треба решавати онако као што се решавају научна питања, и ми желимо да применимо чисто научне методе на теме на које се оне не могу применити, а не примењујемо методе физике на биологију и методе хемије на историју. Откуд онда треба да примењујемо методе физичких наука на област људске душе?
Некад сам се бавио науком, и то физиком. Сваки физичар може да разложи музичко дело на саставне делове, да их математички сортира, да га претвори у криве. Ово се зове акустика, али се не зове музика. Након што сте методама физике анализирали музичко дело немате никакву представу о томе да ли је оно дивно или ништавно зато што се доживљај лепоте музике одвија на другом плану. И ако желимо да правично и паметно да приђемо проблему о Богу, треба, са једне стране, с великом храброшћу формулисати ове проблеме, али их треба формулисати у односу на реалну ситуацију, односно, и у односу на реалног Бога и на човека, и на живот и поставити питања са одређеном оштрином и правичношћу. И истовремено треба бити страшно опрезан како човек не би подигао лажне препреке приликом овог трагања, стварајући слике које ће му сметати и да формулише проблем и да га реши, јер ће формулација бити немогућа због карикатуре од које започињемо, а анализа проблема ће бити немогућа, зато што ћемо му прићи методима које се примењују на друге предмете, али који се ни на историју, ни на човека, ни на духовни живот, ни на Самог Бога, не могу применити.
Митрополит Антоније Блум