Свети преподобномученик Прокопије

Завичај светог преподобномученика Прокопија беше место крај Варне, у Бугарској. Његови родитељи беху побожни хришћани. Када Прокопију би двадесет година, у њему се појави жеља да посвети себе иночком животу. Стога он остави родитеље и сроднике и удаљи се у Свету Гору - Атон...

08.07.2020. Аутор:: 0

Свети преподобномученик Прокопије Завичај светог преподобномученика Прокопија беше место крај Варне, у Бугарској. Његови родитељи беху побожни хришћани. Када Прокопију би двадесет година, у њему се појави жеља да посвети себе иночком животу. Стога он остави родитеље и сроднике и удаљи се у Свету Гору - Атон.

Дошавши у Свету Гору, он се у почетку не опредељиваше ни за један манастир, већ живљаше као скитач, прелазећи из једног места у друго по целој Атонској Гори. При томе он пажљиво расматраше разне врсте монашког живота. Најзад изабра суров отшелнички, пустињачки живот, и потчини себе руководству старца Претечиног скита Дионисија. Проводећи строг отшелнички живот он, да би себе утврдио у још већим подвизима, зажеле да прими анђелски образ. Његов старац то радо прихвати, и сам га постриже у монаштво.

Пошто прими анђелски образ, Прокопије се стаде још ревносније подвизавати: у посту, бдењу и молитви. Сем тога он имађаше савршено послушање и велико трпљење у обављању трудова отшелничког живота. А круну његових подвига сачињаваше његова кротка и незлобива нарав, и он све оце задивљаваше својом добротом и простодушношћу. Али враг нашега спасења ђаво, видећи Прокопија где напредује у врлинама, није дремао него је будно мотрио за подвижником и вребао згодно време да га изненада нападне, опљачка му ризницу душе, и, наневши му смртни ударац у срце, да га потпуно упропасти.

Свезлобни враг поче своје лукаво наступање тиме што свакодневно навођаше на Прокопијеву душу помисли да иде у свет. Борба, изазвана душеубицом, постајаше из дана у дан све јача, док најзад не овлада Прокопијевим осећањима и претвори се у страховиту буру, која са кореном ишчупа несрећног монаха из градине Христове и из средине њених трудбеника. Прокопије не одстоја вражју буру, и реши се да напусти Свету Гору и оде у свет. Он то и учини, не казавши се никоме, и отпутова у Смирну.

Чим се Прокопије искрца на обалу, недремљиви ђаво, који већ беше овладао његовим срцем и умом, стаде смућивати Прокопија и приводити га у очајање, дошаптавајући му: пошто је без икаквог разлога напустио Свету Гору и подвиге и вратио се у свет, ништа му друго не остаје него да се подвргне мучењима. Смутња његове душе постаде још јача, када се он опомену да је својим одласком из Свете Горе веома ожалостио врлинске мужеве и да га сви оци Претечиног скита сматрају већ као умрлог за врлински живот, пошто је као лопов отишао из Свете Горе, не посаветовавши се ни с ким и не узевши благослов ни од кога. Тако исто и овде он не хтеде, или му можда враг не допусти, да открије своје помисли духовнику и поступи по његовом савету.

Несрећни Прокопије, угасивши светилник који му је осветљавао душу, западе у мрачну и тамну ноћ, у којој га разбојници одвукоше у понор погибли. Сматрајући себе изгубљеним, бедни Прокопије се реши на веома очајан и ужасан корак: да напусти хришћанску и прими муслиманску веру.

Душу сваког хришћанина мора спопасти дрхтавица, када само замисли стање несрећног Прокопија: он, бивши подвижник Христов, одједном постаде одступник. Узрок томе су несавесност и сакривеност, који су га и довели до дубоког пада. Разуме се, душа је његова патила и борила се све дотле, док адска сила није надвладала и, зауздавши га, одвукла га у погибао.

И једнога дана он, да би једном учинио крај свима својим патњама, пође градскоме судији да му саопшти своје одрицање од Христа. Пред судом га стража заустави и упита: Зашто ти треба судија: или да му какву жалбу предаш, или да примиш муслиманску веру? - Да примим муслиманску веру, бојажљиво одговори Прокопије. - Стражар га одмах уведе код судије, рекавши да Прокопије жели примити Мухамедову веру. Тада се судија љупко обрати Прокопију: Стварно ли хоћеш да примиш нашу веру? - Да, стварно! одговори несрећник, заборавивши завете, дате при постригу, обећање вечних блага и претње вечних мука.

Чувши овакву изјаву, судија нареди Прокопију да изговори неке хулне речи, а кроз петнаест дана над Прокопијем би извршено обрезање. Али, чудесно је промишљање Божје! Чим одступника обрезаше, у њему се одједном мисао промени, савест проговори, изобличавајући га због вероломног одречења од Господа Христа. И он, као отрезнивши се од пијанства, потпуно дође к себи, и одмах се реши да тражи спаса од своје заблуде. И изабравши згодно време, он кришом оде к пријатељу свом духовнику, с којим се познавао још на Атону. Но духовник, видећи га у турским хаљинама, зачуди се тако необичној промени. - Ти се, оче, рече му Прокопије, несумњиво чудиш што ме видиш у турској а не у монашкој одећи. Али, ја сам баш за то и дошао к теби, да спереш са мене ову љагу, коју сам ја, преварен ђаволом, сам на себе навукао, и да ме обучеш у моју првашњу одећу. - Даље Прокопије исприча како је оставио Свету Гору, и како се одрекао Христа, додавши да он, ради очишћења себе од свога пада, жели примити мученичку смрт за исповедање имена Господа Христа.

Видећи благу мисао Прокопијеву, духовник се обрадова његовом обраћењу, али му уједно с тим примети: Јеси ли промислио како треба о томе, на шта се решаваш? Ти знаш да ће те непријатељи вере Христове жестоко мучити, па стога пази, да не будеш по други пут побеђен, и уместо венца допаднеш срама. Ако си ти стварно дошао да се посаветујеш са мном као са духовником, онда ти као пријатељ и отац говорим: безгранична је милост Божја према нама грешнима, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; стога ти саветујем да се вратиш на Свету Гору Атонску, и тамо у покајању и сузама оплакујеш свој грех; и ја сам уверен да ће ти Господ, видећи твоје покајање, опростити твој дубоки пад, као што је опростио апостолу Петру који Га се одрекао пред слугама јеврејског првосвештеника. - Но кајући се одреченик одговори му: Знам и ја, оче, да ћу многе муке претрпети од непријатеља Крста, али ја верујем да је Бог, који је све свете мученике крепио у страдањима, свемоћан укрепити и мене за исповедање имена Његова.

Духовник, видећи чврстину његове намере, не хтеде га више одвраћати од његове жеље за мучеништвом. Од тога времена Прокопије се стаде спремати за подвиг и чешће долазити к духовнику ради поткрепљења својих мисли. А кроз петнаест дана Прокопије му изјави ово: Овог дана је последње виђење моје с тобом, пошто сам решио да данас предстанем на суд пред Турцима.

Тада они обојица одслужише молебан Богоматери, целиваше један другога последњим целивом, па изађоше заједно из дома духовника, који, идући за мучеником издалека, праћаше га својим тајним молитвама до саме суднице. Када мученик предстаде судији, збаци са своје главе зелену чалму и стаде неустрашиво исповедати хришћанску веру, а проклињати муслиманску са њеним лажним пророком. Слушајући хулу на своју веру, судија нареди најпре да Прокопија бију, па потом закључају у тамницу, држећи да ће га тиме приморати да промени своје мисли. Али пошто у томе не успе, судија му се обрати ласкама и обећањима високих положаја и чинова. Слушајући ласкава обећања, свети мученик благодушно одговори: Када бисте ми ви поклонили и цео свет, то ни тада не бисте могли да промените моју чврсту намеру.

Мученикова непоколебљивост убрза пресуду судија. Они, држећи се најновије цареве наредбе: да што пре посвршавају све предмете, велике и мале, и да се спремају за одбрану од непријатеља који угрожава њихову државу, - одлучише да не губе време дуготрајним мучењем Прокопија, већ наредише да му се одмах одруби глава.

Када свети мученик би доведен на губилиште, он спокојно преклони главу своју на посечење. Муслимани, видећи овакво јунаштво његово, удивише се, и нико се од њих не реши да изврши казну. У то време живљаше у Смирни један отпадник од Христа, човек свирепе нарави. Њега доведоше на губилиште, и он без колебања изврши оно што сами варвари не могоше извршити: одруби Прокопију главу.

Тако се душа светог преподобномученика Прокопија растаде од тела, очишћена својом крвљу, двадесет петог јуна 1810. године, у суботу. Слава и благодарност Христу Богу, који укрепљује свете Своје, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.