Чудa Хавајско-Иверскe иконе

О чуду хавајске иконе Мајке Божје која годинама мироточи, током прошле недеље сведочили су и парохијани Епархије филаделфијске и источне Пенсилваније Православне цркве у Америци. Хавајска икона, коју широм света поштују милиони православних хришћана, почела је да мироточи 2007. године, што је настављено и до данас. Како је све то почело говори чтец Нектарије, њен чувар, који непрестано путује по свету са овом иконом, како би свако ко то жели, осетио и на себи благодат Божију.

02.09.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Стотине верника прошле недеље поклонило се чудотворној и мироточивој „Хавајско-Иверској“ икони Мајке Божје у парохији Епархије филаделфијске и источне Пенсилваније Православне цркве у Америци. Ову познату икону широм света поштују милиони православних хришћана, јер њен чувар, чтец Нектарије, неуморно путује са њом.

„Какво величанствено вече у цркви Светих апостола у четвртак, 26. августа, када смо били благословени да угостимо хавајску икону Мајке Божје која непрестано мироточи!“ написано је на Фејбук страници ове парохије. Скоро 500 присутних верника посведочило је о овом савременом чуду! Након акатиста, верници су помазани су миром које извире из ње. Обухватан осећај радости, емоција и електрицитета који је испуњавао цркву био је опипљив! Пресвета Богородице, спаси нас!

Из твоје свете иконе, Пресвета Богородице, свето миро потече изобилно.
Тиме си утешила оне који у изгнанству остадоше верни теби и просветила
невернике светлошћу Сина твога. Стога ти се, о Владичице, са сузама поклањамо.
Буди нам милостива заштитница у дан Суда да не бисмо, након што примисмо твоју милост,
били кажњени као они који је презреше; него нам својим молитвама подари да родимо
духовне плодове и спаси душе наше.
Тропар Иверској икони ,,Хавајској'', глас 7.

Мироточиве иконе на Хавајима

,,До сада су сви наши парохијани који живе у Хонолулуу чули о благослову који је дарован нама грешнима и недостојнима милошћу Сведржитеља и љубављу и бригом за нас Пресвете Богородице. Замолио сам нашег чтеца Нектарија, у чијем дому су ове две иконе почеле да мироточе, да својим речима опише шта се догодило.''

Свештеник Анатол Лиовин

Писмо чтеца Нектарија...

Драги возљубљени у Христу,

Са скрушеношћу и великом стрепњом, покушаћу да вам испричам шта се заправо догодило, пре него што се гласине рашире, развију и на крају постану неистине. Многи су ме питали да објасним догађаје који су се десили последњих недеља у вези са мироточивим иконама у парохији посвећеној икони Пресвете Богородице Иверске (1) у Руској заграничној православној цркви у Хонолулуу на Хавајима. Тешко је преточити у речи ове недавне догађаје који су преузели контролу над мојим животом. Не могу да замислим како би други реаговали када би се нашли на мом месту, само Господ то зна. Молим се Господу да руководи мене и моју породицу како бисмо чинили и говорили оно што није супротно Његовој Вољи. Покушаћу да испричам како су ове скромне иконе ушле у мој живот и како су га промениле. Све што овде пишем је истина.

У питању су две иконе:

1. Прва је штампана папирна икона налепљена на дрвену позадину (каширана икона), произведена, претпостављам, у фабрици црквених производа ,,Софрино'' у близини Москве. То је верна копија Монтреалске мироточиве Иверске иконе Пресвете Богородице – иконе о којој се старао и чији је чувар био преподобни мученик брат Јосиф (Хозе) Муњоз (2). То је мала икона, димензија отприлике 17,5 х 22,5 цм и око 2,5 цм дебљине. Икону ми је поклонио наш парохијски свештеник о. Анатол Лиовин (3) на мој имендан 1997. године. Рекао је да ју је купио у црквеној књижари у Торонту приликом прославе обележавања педесетогошњице оснивања парохије у којој је одрастао. Иконе произведене у ,,Софрину'' препознатљивог су стила са предивном ризом (или ,,окладом'' на руском, pokamiso на грчком језику) урађеној у сито-штампи и уграђеном у икону. Иконе се овако израђују да би они који не могу да приуште лепе али врло скупе иконе могли да купе нешто једнако лепо из ,,Софрина'' за мање новца.

2. Друга икона је ручно насликана икона у облику крста која приказује Распеће Господа Исуса Христа у традиционалном византијском иконографском стилу. Насликао ју је један грчки монах са Свете горе. Димензија је око 20 х 27,5 цм, а отприлике је 4 цм дебљине. Купио сам комплет паковање од два скоро идентична крста и један сам поклонио своме оцу, а други сам ја задржао.

Пре него што вам испричам целу причу о овим иконама, дозволите да кажем како је све то почело:

Пре више од три месеца, негде отприлике у мају, јуну или јулу 2007. године, супруга и ја смо приметили да се у простору око одељка у коме стоје иконе у нашој кућној капели осећа неки мирис ружа. Нешто нас је навело да погледамо у Христову икону у облику Часног крста (која се налазила иза нашег породичног реликвијара) и приметили смо једну капљицу течности око ране у пределу ребара на Христовом телу на икони, тамо где ,,један од војника прободе Му ребра копљем'' [Јован 19:34]. Течност је предивно мирисала, попут мира. Моје искуство са светим миром прилично je ограничено будући да је мој једини контакт са миром било парченце вате натопљено светим миром са Монтреалске мироточиве Иверске иконе Богородице и неколико туфера од вате натопљених миром са мироточиве иконе Светог Николе. Никоме нисмо ништа рекли о овоме и наставили смо да ,,држимо на оку'' ову икону како бисмо видели даљи развој догађаја или било какав евентуални наставак овог ,,мироточења''. На крају, капљица мира се осушила и тако смо и ми на овај догађај заборавили.

А сада да пређем на најскорији развој догађаја у мојој причи...

Током последње недеље септембра почео сам да примећујем невероватно јак мирис светог мира у кући, у ауту, чак и на послу. Нисам то могао да објасним. Да ли је све то постојало само у мојој глави? Питао сам своју супругу, а она је рекла да не осећа никакав мирис. Разговарао сам са још неколико људи који су посећивали наш дом и они су такође рекли да не осећају никакав мирис. (Међу њима је била и моја православна кума Српкиња(4) – она такође није могла да осети никакав мирис.) Био сам убеђен да сам све то само умислио. То је било 27. септембра на празник Воздвижења Часног крста.

Онда смо се прве недеље октобра жена и ја јако разболели и једне вечери смо пропустили вечерњу службу. Ми ретко пропуштамо црквена богослужења, па смо тако запамтили који је то датум био – 6. октобар (празник Зачећа св. Јована Крститеља). Око 22.30 те ноћи, радио сам у канцеларији која нам у исто време служи и као кућна капела у којој се налазио одељак са иконама. Мој мачак је ушетао у канцеларију и почео да њушка около као да је нешто намирисао. Ја нисам осећао никакав мирис. Наставио је да хода према оном делу где се налазе породични реликвијари.

Помислио сам колико је то необично јер он никад није прилазио близу тих реликвијара, некако чудесно би га увек нешто зауставило, премда је радознао мачак. Па ипак, овог пута је стајао на задњим ногама и њушио около како би, претпостављам, открио какав је то мирис. Ја још увек нисам осећао никакав мирис. Кренуо сам према њему да га подигнем када сам осетио миомирис. Био је толико продоран, скоро свепрожимајући. Никада у животу нисам осетио такав мирис. Нисам могао да објасним зашто нисам осетио овај мирис раније. Било је као да је хиљаду ружа наједном пало у собу. Прекрстио сам се и заштитио Исусовом молитвом. Спустио сам мачка и кренуо да погледам иконе. Признајем да сам се плашио да погледам у иконе близу реликвијара.

На крају сам стигао до иконе у облику крсту и приметио да је она кап мира код Христове ране на ребрима још увек била осушена и у делићу секунде мало сам повратио прибраност док је мирис ружа постајао све интензивнији. Онда сам погледао доле и шака ми је била мокра – то је било миро. Како је доспело ту? Икона је била сува. Или није? Тада сам приметио да се на левом колену на икони нашег Господа образује кап мира управо пред мојим очима. Онда сам позвао супругу. Дотрчала је и када сам је питао да ли је просула нешто по иконама, рекла је да није. Није им ни била прилазила. Показао сам јој икону. Била је у шоку. Рекао сам јој да је мирис исувише јак. ,,Помози ми да прегледам остале иконе.'' И тако смо заједно тражили извор миомириса. У канцеларији сам имао два ормара са полицама за књиге на којима су на врху стајале иконе. Стајао сам на врховима прстију како бих дохватио иконе на врху полица. Моја жена је радила исто. Коначно сам дохватио Иверску икону коју коју ми је поклонио отац Анатол. Била је потпуно мокра. А онда се мирис појачао. Сада је и моја супруга осећала мирис. Због оних који не познају моју супругу, морам да појасним да је њено чуло мириса врло ограничено; она може да осети само мирисе лимунастог воћа. Уплашили смо се обоје. Питали смо једно друго да ли смо недавно брисали или помазивали иконе нечим и обоје смо одговорили да нисмо. ,,Шта се ово дешава?'', питао сам се. Вратио сам иконе назад на место и фотографисали смо их неколико пута дигиталним фотоапаратом. Онда сам се прочитао Акатист Пресветој Богородици у част њене Иверске иконе и отишао на спавање тј. барем сам покушао да заспим.

Сутрадан, у недељу 7. октобра, након доста дискутовања о томе шта нам је чинити, оставили смо иконе код куће и отишли у цркву. Након литургије разговарали смо са нашом кумом која нас је упутила да сместа разговарамо са свештеником. Испричали смо оцу Анатолу шта се догодило. Пажљиво нас је саслушао и рекао: ,,Донесите иконе у цркву!'' Договорили смо се са њим да донесемо иконе у цркву следеће среде, 10. октобра. Све време до те среде, иконе су наставиле да точе миро. Сакупљао сам миро ватом и молио се пред иконама за своју сестру која је била болесна и за још неколико људи. /напомена оца Анатола: Следећег дана, његова сестра је назвала свог оца и рекла да њен доктор не може да објасни како се њен панкреас, који је потпуно био престао да функционише, опоравио и вратио у нормално стање као и то да је њен дијабетес под контролом./
Једва смо чекали среду.

У среду, 10. октобра, донели смо иконе у цркву и поставили их на два сталка за иконе насред цркве. Отац Анатол их је прегледао и обрисао ватом, а затим почео да служи Акатист Иверској икони. Након акатиста, поново је обрисао иконе и показало се да су мироточиле све време службе. Отац Анатол нам је потврдио да је ово ,,дефинитивно мироточење'' и да је у питању ,,веома чисто миро''. Мирис ружа испуњавао је простор. Питао сам га шта треба да радимо. Замолио нас је да за неко време оставимо иконе у цркви. Нико није знао за ове иконе тако да су биле безбедне у цркви.

Следећа субота, 13. октобар, била је, како се испоставило, ,,дан за спремање цркве''. Спремали смо цркву за предстојеће празнике: славу наше парохије (24. новембра), Божић, посету српског епископа (5) итд, па смо тако моја супруга и ја и још једна особа били задужени за чишћење и спремање. Док смо спремали цркву нисмо могли да одвојимо поглед од мироточивих икона које су полако испуштале миро све време док смо ми радили. Мирис ружа био је изразито продоран. Изгледа да су иконе испуштале јак миомирис ружа. Чинило се да икона Мајке Божје више мирише ,,на руже'' од осталих икона, а крст је мирисао некако ароматичније. Не могу то да објасним. Док смо спремали цркву, наши кумови су дошли да виде иконе. Мало људи је могло да сачека вечерњу службу тог дана. Кума ми је касније рекла да је она ,,неверни Тома'' и да није могла да поверује док се није и лично уверила. Разумљиво. Она није увидела да су иконе заправо мироточиле док смо ми спремали. (Оне не мироточе непрестано.) Поклонила се Часном крсту и целивала стопала нашег Господа када су јој се уста испунила позамашном количином мира. Попут апостола Томе који је ставио прсте у Христове ране на шакама и ребрима, тако је и она ставила уста у свето миро, на место где нисмо очекивали да има мира! Нисам могао да се уздржим од смеха.

Следећег дана, у недељу 14. октобра, прослављали смо празник Покрова Пресвете Богородице, а отац Анатол је народу обзнанио шта се дешава са иконама. Иконе су изобилно мироточиле; било је довољно мира за све. Од тада су наставиле да мироточе. Многи су долазили да их виде: Руси, Грци, Срби, римокатолици, протестанти. Сви који су приступали иконама осећали су благодат Божју! Било је дана када су биле потпуно суве док су другим данима бивале прекривене миром. Па ипак, без обзира да ли су мироточиле или не, све време су одавале изузетно јак миомирис ружа. Ваистину велико чудо! Понекад се питам да ли је то неко упозорење.

Када се сада враћам на те догађаје, чини се да је ,,откровење'' о овим иконама било главна тема у последње време. ,,Открили смо'' нашим кумовима чињенице о њиховом мирису на празник Воздвижења Часног крста, открили смо да иконе точе миро и показали их нашем свештенику на празник Зачећа св. Јована Крститеља који је открио и обзнанио Христа свету. Наш свештеник је објавио да иконе у цркви мироточе на празник Покрова Пресвете Богородице. То не могу бити случајности!

Наша парохија је посвећена оригиналној мироточивој Иверској икони Пресвете Богородице, икони која никада није била на Хавајима. Брат Јосиф је желео да са њом посети Хаваје, али никада није успео. Морам вам признати да ми се понекад чини да су наша православна браћа на копну заборавила нашу малу острвску парохију, нашу малу заједницу. Живећи овде усред Тихог океана, боримо се да опстанемо као православна парохија. Боримо се да платимо рачуне, да платимо закупнину. Понекад се питам када ћемо имати нашу цркву/храм овде. Да ли нас је Господ заборавио? Да ли ћемо се вечно тако борити за опстанак? Да ли смо нешто згрешили? ,,Да ли смо Те наљутили, Господе?'' Без обзира да ли су наша свештена браћа и православни верници заборавили на нас или нису, једно је јасно: Пресвета Мајка Божија нас није заборавила. Она нас није напустила и неће нас напустити! Благодаћу ових икона, сада имам наду да има светла на крају тунела. Да ли ћемо бити благословени да имамо свој храм овде или не, заиста није важно; Господ нам је показао да нас није заборавио! А то је све што нам треба. Господ нам говори да је Он стваран! Смемо ли ми да игноришемо ово откровење? Смемо ли да окренемо леђа овом великом чуду? Смемо ли да заборавимо Христа? Нека нам Господ опрости ако се то деси!

У љубави Христовој,
чтец Нектарије
(децембар 2007.)

ДОДАТАК: новембар 2012.

Јуна 2008, ,,Хавајска'' мироточива Иверска икона је званично призната од стране Руске православне заграничне цркве као чудотворна и достојна поклоњења и дат је благослов да путује и посети многобројне цркве и манастире светог православља. Изворни ,,власник'' иконе чтец Нектарије именован је од стране Руске православне цркве да буде њен чувар и пратилац, да се стара о њеној безбедности и да брине о овој чудотворној икони свете Христове Цркве.

Благодаћу Божјом, Часни крст је полако престао да непрестано мироточи као што је некада био случај и сада се ово дешава само у посебним приликама током године, а најскорије мироточење било је на Свету Пасху. Утеха верном народу је да овај Часни крст још увек непрекидно емитује предиван и јак миомирис, без обзира да ли истовремено и мироточи или не. Док ,,Хавајска'' чудотворна Иверска икона Богородице путује по свету и доноси благодат различитим крајевима васељене, Часни крст остаје на Хавајима где пружа заштиту вернима и где му се поклањају.

Од јуна 2008. године, икона је посетила преко 500 храмова у Северној Америци у свим (канонским) јурисдикцијама и пред њом се поклонило, према проценама, 250 000 људи широм Сједињених Америчких Држава. У многим градовима, свету икону носе из једне парохије у другу док се пред њом сво православно свештенство заједно поклања, те тако помаже да се успоставе и исцеле односи између православних верских заједница и да се ојачају и негују везе између сестринских парохија. До сада су упућени позиви да чудотворна икона посети Русију, Грузију (6), Украјину, Грчку, Кипар, Јужну Америку, Европу, Свету земљу, Румунију, Свету гору и Србију.

Многобројна чуда се приписују Богородици која делује кроз ову ,,скромну иконицу'', а сведочанства о чудима се још увек прикупљају и заиста их је велики број. Телесна и духовна исцељења укључују исељења од слепила и очних болести, од рака, демонске поседнутости, парализе, болести бубрега, хроничних болова и изнурујућих вируса.

Међутим, где год ова света икона борави, благодат Господа нашег Исуса Христа и Његове Пресвете Мајке изобилује. Људи коментаришу да се само стојећи у њеном присуству већ осећа изобиље љубави и радости. То је заиста неописив осећај. Толико смо благословени што је Господ показао Своју љубав према нама дајући нам овај мали предокушај онога што светитељи називају ,,истински миомирис светости''. Шта тачно значи појављивање ове иконе - само Господ зна и време ће показати. Међутим, оно што ми знамо то је да нас Бог воли. А то је једино важно...

За Жички благовесник са енглеског превела: Александра Стојановић
Преузето са: orthodoxhawaii.org

Напомене

(1) Иверска икона Пресвете Богородице чува се у Иверском манастиру (грузијски Манастир Ивирон) на Светој Гори и према предању насликао ју је апостол Лука. У време иконоборачке кризе у 9.веку, икона је плутајући по мору стигла до Свете Горе, где су је пронашли монаси Иверске обитељи. Монаси су икону поставили у храм, али су је ујутру пронашли на вратима и то се понављало неколико пута док се Пресвета Богородица није јавила Св. Гаврилу Грузину (монаху Иверске обитељи) рекавши му да не жели да буде храмовна икона, тј. да монаси њу чувају, већ да жели да буде на вратима и да она чува манастир и монахе. По томе је и добила назив Вратарка (Portaitissa). Акатист Иверској икони чита се за исцељење од болести, за заштиту дома, за разрешење недоумица. Празнује се 25/12 фебруара и 26/13. октобра -када је њена копија донета у Русију 1656. године. Такође, у новије време, 24. новембра 1982. године, копија Иверске иконе у Канади, позната под називом Монтреалска Иверска икона, почела је да точи Свето миро, те се она прославља 24/11. новембра. (прим.прев.)

(2 ) Jосиф Муњоз-Кортес (1950-1997), православни Шпанац из Чилеа који је донео са Свете Горе копију Иверске иконе у Канаду, као поклон о. Климента, игумана Скита Рождества Христовог, и у чијем дому у Монтреалу је убрзо икона промироточила 24. новембра 1982. године - од тада је позната као Монтреалска Иверска икона - био је чувар и пратилац ове чудотворне иконе са којом је 15 година посећивао верне широм света доносећи благослов Пресвете Богородице, утеху вернима и огањ православне вере. Путовања са иконом је сам финансирао и сав прилог од иконе остављао Цркви. 1995. год. само у Бугарској пред иконом се поклонило преко 60.000 верника, а обишла је и САД, Јужну Америку, Канаду, Европу, Аустралију. Јосиф Муњоз-Кортес је 31. октобра 1997. мучен и убијен у хотелу у Атини где је током поклоничке мисије боравио са иконом, а икони се губи сваки траг. Многи га сматрају једним од последњих мученика Руске цркве у 20. веку. Занимљиво је да је копија Монтреалске Иверске иконе на Хавајима тј. Хавајска Иверска икона почела да мироточи у периоду када се обележавала десетогодишњица његовог пострадања. Више о њему: http://www.stjohndc.org/Russian/munoz/MunozE/e_06_Stream_Icon.htm. Интервју са Јосифом Муњозом може се прочитати у преводу на српски језик на православном веб-порталу Светосавље.орг: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Munjoz.htm (прим.прев.)

(3) O.Анатол Лиовин, управитељ парохије у Хонолулуу на Хавајима Руске заграничне цркве посвећене Пресветој Богородици Иверској, родом је из Лесковца и професор је славистике. Говори одлично српски језик.

(4) Српска православна заједница на Хавајима данас броји око 40-ак породица и стално се умножава. Први Срби су се доселили пре 50 година на Хаваје, али не из Србије, већ са запада Америке. Ипак, бројнија и значајнија досељавања Срба су се десила крајем 80-тих и почетком 90-тих година прошлог века и убрзо су се организовали у заједницу, окупљајући се за прославу највећих верских празника и разних добротворних манифестација - последњи пут ради прикупљања помоћи за поплавом угрожена подручја у Србији. Парохија хавајских Срба посвећена је Св. кнезу Лазару, а основао ју је 1990. блаженопочивши епископ жички г. Хризостом Столић, тада епископ западноамерички. Више о томе: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srba-ima-i-na-Havajima.lt.html, http://pravoslavlje.spc.rs/broj/963/tekst/misionarska-parohija-svetog-cara-lazara-na-havajima/ и на http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/SAD/Vesti/408598/-Aloha--molimo-se-za-Srbiju. (прим.прев.)

(5) У новембру 2007. године, капелу Руске заграничне цркве посвећену Иверској икони Пресв. Богородице посетио је епископ СПЦ западноамерички г. Максим, а икона је мироточила све време током свете архијерејске литургије. На литургији су саслуживали о. Анатол Лиовин, као домаћин, и о. Блашко Параклис, администратор српске пархије Св. Кнеза Лазара на Хавајима. Више о овој посети: http://serbianorthodoxnews.blogspot.com/2007/11/serbian-hierarchal-liturgy-at-russian.html (прим.прев.)

(6) Хавајска чудотворна копија Иверске иконе посетила је Грузију у мају ове године. Древна Иверија је данашња Грузија. (прим.прев.)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.