Прво: Треба усмено затражити опроштај. И ту почиње оно најзанимљивије. Молимо за опроштај тако да не само да нам не опраштају, него се још више увреде. Чињеница је да је човек устројен тако да чим осети кривицу одмах жели да умањи њену јачину, да се „растерети“, да подели ту кривицу с неким, у најбољем случају са оним према коме осећа кривицу. И прво, што се обично дешава – посредно оптужујемо оног коме смо скривили: „Опрости… Но ти си сам све то и учинио: Опрости… Но сам си за све крив…“ – то није молба за опроштај, него осуђивање, које вама самима помаже да „себе растеретите кривице“.
Или, ево још једног потпуно погрешног облика молбе за опроштај: „Опрости, ако сам те увредио…“ Онај који је увређен се пита: „А ти, шта, ниси сигуран да си ме увредио? Сумњаш? Или ми можда чиниш услугу својом молбом за опроштај?“ И опет нема опраштања, већ само нова увреда. Или још један начин: „Опрости ми за све!“ Знате ли да је у неком смислу Све једнако Ништа. И увређен човек ће се наћи у недоумици: „А за шта он уопште моли опроштај, конкретно? Све – шта је он заправо имао на уму?“ И опет нема опроштаја.
Зато што се у свим горе наведеним варијантама извињавања игнорише бол онога кога сте увредили, игнорише се патња коју сте проузроковали. Другим речима, осећања тог човека ког сте увредили, се не признају, одбацујете их. А због чега? Зато што је вама самима тешко да поднесете терет кривице, који лежи на вама, ако искрено признате да сте нанели бол другоме.
Али, сви смо ми живи људи и можемо, вољно или невољно, да наносимо бол једни другима, и то је неизбежно у овом свету, и нема потребе да пред тим затварамо очи и бежимо од те чињенице, да је бол, као и радост – део наших живота. Како онда да препознамо бол другог човека, да молимо за опроштај да би нам било опроштено, али и да себе не уништимо, да нас потпуно не разори осећај кривице?
Правило бр. 1: Треба замолити за опроштај с акцентом на то да је други човек патио или да можда и даље пати због ваших поступака или речи. Могуће је да то нисте хтели, али то се десило као исход узајамног односа – и ту чињеницу треба да признамо: „Признајем да сам те повредио тим и тим поступцима или речима“. За опроштај треба замолити за нешто конкретно, и то „нешто“ је потребно изрећи наглас: „Молим опроштај за тај конкретан случај.“
2. Не треба оправдавати себе, измотавати се. То поништава ваш покушај да добијете опроштај: „Није било намерно“, „Нисам хтео“. Те речи оправдања не умањују вашу кривицу, оне само поништавају бол који сте својим поступцима проузроковали другоме. У чему је и разлика – да ли сте то желели или нисте, намерно или ненамерно, то се свакако већ десило. И ко је рекао да вас то што сте ненамерно урадили ослобађа од одговорности? Имајте на уму једно: ви молите за опроштај за то што се десило, због чињенице да сте изазвали патњу другом човеку.
Наравно, овде не говорим о неким тамо умишљеним увредама попут: „Ниси ме назвао, а ја сам те чекала…“ Овде говорим о патњама узрокованим емоционалним или физичким насиљем. Шта подразумевам под емоционалним насиљем: притисак, нарушавање граница, манипулације осећањем кривице, страхом од губитка, стидом, критику ради критике, сталне замерке, укоревање, власт ради власти над другим, омаловажавање итд.
3. Да би други схватио да признајете тај бол који сте нанели постоје следећа правила молбе за опроштај: „Молим те да ми опростиш за… Признајем, повредио сам те и искрено се кајем због тога… Опрости ми!“ И то је све! Ништа више ту није потребно. Можда ћете морати да пружите човеку могућност да искаже своја осећања увређености и просто да прихватите његова осећања, не оправдавајући се.
4. Ако ипак, после свега, не добијете опроштај, потребно је да захтевате од другог да надокнадите причињене губитке – увреду је могуће надоместити добрим делима или материјално, тј. потребно је да покушате да „поправите то што сте сломили“: „Како могу да ти надокнадим губитак? Могу ли да урадим нешто за тебе, да би ми опростио?“
5. Уколико ни то не помогне, онда једноставно треба препустити део одговорности за неопраштање том човеку, који не може да опрости, и отићи, склонити се из његовог видокруга, дати му времена. Урадили сте све што сте могли да би искупили своју кривицу, и управо тај покушај да добијете опроштај искупљује вашу кривицу, ваша искрена молба искупљује вашу кривицу.
6. Опростите себи: „Учинио сам све што могу како бих искупио своју кривицу, али не зависи све од мене. Део одговорности је на другом човеку, у његовој неспособности или одсуству жеље да опрости.“
7. Ако ви сами не можете да опростите, а вас моле свим горе наведеним „неправилним“ начинима, можете да покушате да научите вашег увредиоца како исправно да тражи ваш опроштај.
Мислим да ћемо моћи искрено замолити за опроштај само ако нам је заиста однос с тим човеком значајнији него сопствено Его.
Психолог Јулија Латуненко
Извор: poznajsebe.wordpress.com