Ову причу причам уз знање и сагласност једне своје парохијанке, која ме је и сама замолила да је испричам другима. „Нека људи на мом примеру схвате колико наизглед безначајне ствари могу да утичу на људске односе и нека се замисле над тим“, рекла ми је.

Једном ми је на исповест дошла жена од педесетак година. Када је имала дванаест година, њен отац је напустио породицу. Од тада га је мрзела и читавог живота није желела да има било шта с њим. Он је покушавао да обнови однос са ћерком, али она није хтела да разговара с њим. Одбијала је да га види, па га је чак и вређала.

Прошло је готово четрдесет година. Отац је умро, а она је и даље носила у себи исту љутњу.

„Знам да није добро што га још увек мрзим“, рекла ми је, „али не могу да му опростим што нас је напустио.“

Саветовао сам јој да се моли, да се каје и да се бори са злопамћењем, јер оно човеку не доноси ништа добро.

Док ми је причала о оцу и присећала се детињства, успут је споменула да је, када је имала дванаест година, украла пет рубаља од своје мајке. У то време то уопште није била мала свота новца.

Не знам шта ме је навело да јој поставим то питање, али сам је упитао:

„Јесте ли икада затражили од мајке опроштај због тога?“

„Нисам. Никада јој нисам рекла.“

„Онда морате да одете код ње и затражите опроштај!“

„Али мама има више од осамдесет година и живи на селу. Вероватно се тога више ни не сећа.“

Ипак сам инсистирао да оде код мајке и призна јој шта је учинила. Затим сам прочитао разрешну молитву и она је отишла.

Неколико недеља касније поново сам је видео. Дошла је у страшном стању: била је уплакана и буквално се тресла. Дуго је плакала, а када се најзад мало смирила, испричала ми је шта се догодило.

Отишла је код мајке и рекла јој: „Мама, када сам имала дванаест година, узела сам ти пет рубаља из новчаника. Никада ти то нисам признала. Недавно сам била на исповести, па ми је свештеник рекао да треба да те замолим за опроштај.“

Мајка је почела да плаче.

„Када си имала девет година, твој отац је много пио. Дошло је дотле да је почео и да краде новац. Више нисам могла да издржим, па сам одлучила да се разведем. Молио ме је за опроштај, клекнуо преда мном и обећао да ће се променити. Дала сам му последњу шансу.

И заиста, престао је да пије, нашао посао и почео да ради. Помислила сам да ће наша породица поново бити срећна.

Али када си напунила дванаест година, приметила сам да нам недостаје пет рубаља. Питала сам те да ли си их узела, а ти си рекла да ниси.

Тада сам за све окривила твог оца. Посвађали смо се. После те свађе отишао је од куће и више се није вратио.“

Тек тада је жена схватила шта се догодило.

Човека кога је готово четрдесет година мрзела због тога што је напустио породицу можда је заувек од себе одгурнула управо она, својом дечјом лажи. Када је сазнала шта се догодило, мржња према оцу је нестала, а на њено место дошао је болан осећај кривице због онога што је учинила и свих изгубљених година.

Шта је то пет рубаља? Ситница.

Али и кроз такве ситнице Господ нам отвара очи.

Аутор: свештеник Павле Островски
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: часопис „Фома“