Богохуљење подстакнуто мржњом према сопственом народу и традицији отвара дубоку социолошку загонетку: како неко може хулити на оно што сматра непостојећим? Историја упечатљиво доказује да мржња према вери и нацији редовно води у катастрофу – у крвопролиће и бруталне диктатуре. Због тога је од суштинске важности да разумемо корене богохуљења и да му се одлучно супротставимо. Оно не разара само личну веру, већ и саме цивилизацијске темеље на којима почива свако здраво друштво.
У самом феномену богохуљења скрива се дубока тајна. За невернике су расправе о хули потпуна бесмислица – они се питају како се уопште може хулити на Онога Ко и не постоји? И заиста, верник који хули је потпуни апсурд, док је атеиста који хули истински парадокс. Па ипак, са овом појавом се непрестано сусрећемо у свакодневном животу.
Атеизам који се острашћено бори против Онога Кога проглашава небићем поставља пред нас питање које је заокупљало пажњу умова још током совјетских година: ако Бога нема, зашто Га толико мрзе?
Критичари религије воле да кажу како Бог из Библије није ништа стварнији од античких митова. Међутим, њихова потпуна равнодушност према Зевсу и Озирису разоткрива једну занимљиву противречност. Они ће радо упоредити веру у Бога са вером у Деда Мраза, али ће се свим силама борити против божићних јаслица у јавном простору, док ће према симболима тог истог Деда Мраза бити сасвим благонаклони. Као што је приметио Салман Ружди: „Атеисти су људи опседнути Богом.“
Различита лица безверја
Овде морамо јасно разграничити ствари. Појам „атеизам“ може означавати потпуно различите ставове. Човек може да не верује у Бога и да заступа чисто материјалистичке погледе на свет, али да истовремено сматра богохуљење једнако неприхватљивим као и било који други облик простаклука. Сасвим је могуће бити неверник, а притом остати лепо васпитан. Таквог човека јавно хуљење једноставно не занима, баш као што га не занима ни улични, кочијашки речник.
Међутим, када говоримо о активистима који инсистирају на богохуљењу као на свом наводном „светом праву“, онда имамо озбиљне разлоге за забринутост. Богохуљење, за разлику од аргументоване критике религије, представља чист израз мржње. А та мржња има врло јасне и опипљиве друштвене последице.
Где год су антирелигиозни покрети задобили политичку моћ, сценарио је био готово идентичан: масовно крвопролиће, вандализам и успостављање суровог терора. Француски атеисти с краја 18. века и камбоџански Црвени Кмери с краја 20. века били су раздвојени вековима и континентима, али су плодови њихове мржње изгледали језиво слично.
Било да је реч о Русији, Шпанији, Кини или Мексику, рушилачка мржња према Богу увек се манифестује на исти начин – порушеним храмовима и убијеним свештеницима и верницима. Но, страдање се ту не зауставља. Владавина терора, која се готово увек устоличи уместо обећаног „царства разума“, на крају прождре све – укључујући и оне који су сами водили хајку.
Најближа аналогија овој врсти нетрпељивости јесте шовинизам. Отворено изражавање националне мржње с правом сматрамо недопустивим јер милитантни национализам неминовно води у рат. Али ратоборна антирелигиозност мирише на исту ту крв.
Могло би се дуго расправљати о томе ко је у црном 20. веку погубио више људи – милитантни националистички режими или ратоборне атеистичке диктатуре. У оба случаја, жртве се броје десетинама милиона.
Према томе, чак и човек коме је вера потпуно страна има сваки разлог да се успротиви богохуљењу, баш као што је природно супротставити се расној или националној мржњи.
Одбрана заједничких вредности и духовни интегритет
Наша вера функционише као кључни путоказ заједничког идентитета. Чак и они који нису претерано побожни доживљавају богохуљење као дубоку личну увреду која озбиљно нарушава друштвени мир.
Сетимо се како су британске власти оштро реаговале у случајевима јавног спаљивања Курана, када су провокатори настојали да изазову верску и друштвену нетрпељивост. У таквим ситуацијама интервенција државе ради очувања јавног реда многима делује разумљиво.
Међутим, исти тај принцип мора важити за све. Због тога је тешко не запитати се куда друштво иде када државни органи приводе жену која стоји у тишини испред клинике за абортус и која, на питање полиције шта ради, одговара да се у себи моли. Није узвикивала пароле. Није носила транспаренте. Није узнемиравала пролазнике. Није никоме претила. Једино за шта је оптужена, а што је и признала је да се молила у својим мислима. Хришћанском Богу.
Сама чињеница да је неко могао бити приведен због тихе молитве отворила питања која би требало да забрину сваког слободољубивог човека, без обзира на верска уверења. Ако држава почне да испитује шта се дешава у човековој савести, онда је пређена граница која раздваја слободно друштво од нечег много мрачнијег.
Права провокатора никада не смеју бити изнад права мирољубивих грађана који желе да живе у миру, без вређања и малтретирања.
Постоје, заправо, много дубљи разлози због којих би сваки одговоран човек требало да устане против ругања светињама. Оно што људско друштво разликује од дивље хорде јесте управо заједнички систем вредности који сви схватамо озбиљно.
Вредности на којима је изграђена европска и хришћанска цивилизација неразмрсиво су укорењене у духовности. Чак и људи који не верују, по инерцији живе и поступају у складу са моралним начелима која су потекла из хришћанског погледа на свет.
Понекад се те вредности погрешно називају „универзалним“. То је заблуда – оне нису саме по себи очигледне свим културама. Идеја да су сви људи једнаки у свом достојанству већини цивилизација кроз историју деловала би потпуно неразумљиво. Концепт светости сваког људског живота био је углавном непознат античком свету, а милосрђе и праштање често су сматрани слабошћу.
Штавише, кад год је наша цивилизација покушала да одступи од хришћанства, те вредности су почињале да бледе. „Научни“ расизам негирао је једнакост људи, док је комунизам, иако је говорио о једнакости, често уздизао немилосрдност према класном непријатељу у врховну врлину.
Чак и за неверника који је потекао из ове културе, хришћанство носи симболе који су дубоко утиснути у његов културни код. Распети Христос остаје трајни симбол пожртвоване љубави и невиног страдања чак и за оне који у Њему не препознају Сина Божијег.
Стога, подругљиви напад на лик Спаситеља и све хришћанске вредности није само јуриш на догму вере, већ и директан удар на темељне моралне вредности. Богохуљење није пуки инструмент безверја.
Оно је пре свега оруђе општег дивљаштва и суноврата саме цивилизације.
Није нимало случајно што су се кроз историју таласи масовног богохуљења често поклапали са раздобљима друштвеног хаоса, политичког екстремизма и међусобног истребљења. Када се људи науче да се ругају ономе што је другима свето, пре или касније почеће да се ругају и самом људском достојанству.
Киселина која нагриза душу
Све ово морало би бити очигледно сваком образованом човеку. Међутим, постоји и један унутрашњи аспект овог проблема који је за верујућег човека на првом месту, а чију тежину може да разуме и непристрасни посматрач.
Човек самом себи може нанети повреде које ће му заувек затворити врата одређених сфера људског искуства. На пример, тежак алкохоличар може сурогатима толико да оштети своја чула да касније не би био у стању да ужива у ароми врхунског вина.
Међутим, човек може себи нанети и много тежу, невидљиву повреду – он може трајно да осакати сопствену душу.
Ругање и цинизам су попут разорне киселине која изједа саму човекову способност да осети поштовање, да занеми пред лепотом или да се диви нечијем подвигу.
Пре извесног времена један безумник покушао је да киселином уништи Мона Лизу. Сваки нормалан човек осетио би ужас пред таквим чином, јер је реч о нападу на нешто што припада целокупној људској култури.
Богохулник чини нешто слично, али још страшније. Он не баца киселину на платно већ на сопствену душу. И не само на своју. Његов цинизам, подсмех и презир преливају се и на људе који га окружују.
Богохуљење је покушај да се уништи сама способност човека да поштује било шта узвишено. Зато дубока бол коју у тим тренуцима осећа верник, као и нелагодност коју проживљава културан неверник, нису знаци некакве болесне преосетљивости. Напротив.
То је доказ да душа још увек није потпуно отупела.
Постоје ствари које можемо изгубити а да то ни не приметимо. Човек може изгубити осећај за лепоту. Може изгубити способност да се стиди. Може изгубити способност да воли. А може изгубити и способност да осети страхопоштовање пред оним што га надилази.
Када се то догоди, он не постаје слободнији.
Он постаје сиромашнији.
Ако неко безобзирно богохули, односно не поштује апсолутно ништа и не признаје никакве моралне кочнице, онда је потпуно апсурдно да од друштва захтева безусловно поштовање сопствених осећања, уверења и права.
Јер права и слободе не могу дуго опстати тамо где је потпуно ишчезло поштовање.
Свако друштво почива на нечему што сматра светим. Ако ништа није свето, онда на крају ништа није ни вредно заштите.
Страхови и стварност
У јавности се неретко чују гласови који изражавају бојазан да ће сваки покушај друштва да се супротстави богохуљењу неизбежно довести до верског радикализма и теократије. Као пример се најчешће наводи Иран, где верска полиција контролише понашање грађана и надзире поштовање верских прописа.
Међутим, таква поређења више говоре о страховима него о стварности.
Људи су склони да се плаше потпуно нереалних ствари – од инвазије ванземаљаца до змајева који бљују ватру. У ту категорију често спада и страх да ће се на нашим просторима појавити некаква православна верска полиција која ће контролисати живот грађана.
Тај сценарио нема готово никакво упориште у стварности.
Наше друштво се већ деценијама суочава са сасвим другачијим проблемима – демографским суновратом, белом кугом, алкохолизмом, наркоманијом, корупцијом, криминалом и општом кризом смисла. Ми живимо у једном од најсекуларизованијих периода сопствене историје.
С друге стране, Иран почива на потпуно другачијим историјским, културним и религијским претпоставкама. Између наше стварности и иранског модела налази се огроман цивилизацијски јаз.
Зато је много корисније погледати примере земаља које су нам заиста блиске по култури и историји.
Погледајмо Италију. То је модерна европска демократија, чланица Европске уније, држава са високим степеном личних и грађанских слобода. Ипак, италијанске власти су више пута реаговале на екстремне облике богохуљења и јавног вређања хришћанских светиња, посебно онда када су они били праћени порнографским садржајем, говором мржње и намером да изазову друштвене сукобе.
Нико због тога не сматра Италију верском диктатуром. Нико не говори да је Италија престала да буде демократска земља. Нико не тврди да су грађанске слободе тамо укинуте.
Испоставља се да је могуће истовремено штитити слободу изражавања и бранити основне вредности на којима почива друштво.
Уосталом, свако друштво повлачи одређене границе. Не дозвољавамо јавне позиве на насиље. Не дозвољавамо расну мржњу. Не дозвољавамо подстицање тероризма. Не зато што смо против слободе, већ зато што знамо да потпуно одсуство граница не производи слободу него хаос.
Исто важи и за систем вредности.
Слобода не подразумева право да се уништи све што једну заједницу држи на окупу.
Када се из јавног живота изгуби поштовање према светињама, пре или касније нестаје и поштовање према човеку. Када се изгуби осећај за свето, губи се и осећај за границу између добра и зла. А када се та граница избрише, историја нас учи да се празнина веома брзо испуњава насиљем.
Зато питање богохуљења није само питање вере.
То је питање културе.
Питање заједничког живота.
Питање очувања моралног ткива друштва.
И, на крају, питање саме цивилизације.
Јер свака цивилизација почива на нечему што сматра светим.
Онај тренутак када једно друштво почне да се руга свему што је вековима поштовало, није знак његове зрелости и напретка.
Чешће је знак да је почело да заборавља ко је.
А народ који заборави шта му је свето, пре или касније почне да губи и све остало.
Сергеј Худијев
За Фондацију Пријатељ Божији са превео и припремио: Петар Волков
Извор: eparhia-saratov.ru