Постоји нека мистерија у самом феномену богохуљења. Али за невернике су расправе о хули бесмислица: како може бити хуле на Онога Кога, по њима, уопште нема“? Заиста, богохулни верник је бесмислица, богохулни атеиста је парадокс; ипак, ми непрестано посматрамо феномен богохуљења.
Атеизам, који се жестоко бори против Онога Кога проглашава непостојећим, поставља извесну загонетку, која је, сећам се, искрсла преда мном још у совјетским годинама: ако Бога нема, зашто Га толико мрзе? Атеисти често говоре да Бог Библије није стварнији од Зевса или Озириса, али њихова потпуна равнодушност према Зевсу и Озирису показује да то није тако. Они воле да упоређују веру у Бога са вером у Деда Мраза, али се противе божићним јаслицама, притом третирајући слике Деда Мраза без икаквог непријатељства. Као што је писац Салман Ружди приметио, „Атеисти су људи опседнути Богом“.
Овде, међутим, треба да појаснимо: реч „атеизам“ може означавати неколико различитих ствари. Човек може да не верује у Бога и да се држи материјалистичких уверења и притом да сматра богохуљење исто толико непримереним колико и било који други израз безобразлука. Сасвим је могуће бити неверујући и васпитан – једно не искључује друго. Али таквог човека једноставно не занима могућност отвореног богохуљења: исто као што га не занима могућност јавне псовке.
Ако говоримо о активистима који инсистирају на богохуљењу као на неком светом праву, онда сви ми имамо озбиљне разлоге да се са њима не слажемо.
Богохуљење је, за разлику од критике религије, израз мржње; а мржња према религији је појава добро позната у целом свету и, посебно, у руској историји. Као што историја показује, овај феномен има сасвим очигледне друштвене последице: где год отворено видимо антирелигиозне покрете који су стекли политичку моћ, видимо приближно исто: крвопролиће великих размера, вандализам и, ако одговарајући покрет дуго остане на власти, успостављање терористичке диктатуре.
Француски атеисти касног 18. века и камбоџански атеисти касног 20. века раздвојени су годинама и континентима, али друштвене последице њихове мржње према религији изгледају слично. Било у Русији, у Шпанији, у Кини или у Мексику, мржња према Богу се манифестује на исти начин – бомбардоване цркве и убијени свештеници и верници. Међутим, не само верне – владавина терора, која се из неког разлога увек појављује уместо обећаног царства разума, прождире све: укључујући и оне који су и сами били против „свештеника и жандарма“. Најближа аналогија мржњи усмереној према вери, овде може бити национална мржња. Отворено изражавање такве мржње сматрамо неприхватљивим и са добрим разлогом – милитантни национализам мирише на крв. Али ратоборна антирелигиозност мирише на исто; може се расправљати ко је више људи погубио у XX веку: милитантно националистички режими или милитантно атеистички. У оба случаја реч је о десетинама милиона жртава. Дакле, чак и особа која је потпуно туђа вери има разлога да се противи богохуљењу: као што има смисла супротставити се националној мржњи, чак и ако не припадате групи против које је она усмерена.
Још једна опасност повезана са богохуљењем је да религија делује као важна ознака групног идентитета. Чак и од људи који су мање религиозни, богохуљење се доживљава као тешка лична увреда која озбиљно подрива грађански мир. Можемо се, на пример, присетити случајева када је у Великој Британији држава прогонила хулигане који су спаљивали Куран и постављали те видео-снимке на интернет. Поступање полиције у циљу одржавања јавног мира у овом случају је потпуно разумљиво. Али из истих разлога (и под истим условима) морају се сузбити акције усмерене против хришћанских светиња.
Права хулигана, грубијана и провокатора не могу се стављати изнад права мирољубивих грађана који поштују закон и који желе да живе у миру са својим комшијама, а да се никоме не ругају и да не буду малтретирани.
Постоје дубљи разлози због којих би било природно да се сваки одговоран члан друштва супротстави богохуљењу. Оно што разликује друштво од дивљег поља јесте систем вредности према којем се односимо озбиљно. Вредности на којима је изграђено европско – а посебно руско друштво – укорењене су у хришћанској традицији. Чак и неверујући људи могу по инерцији да следе идеје и вредности укорењене у хришћанској традицији света. Понекад се такве вредности називају „универзалним“ вредностима. Ово је јасна грешка. Не деле их сви људи. Идеја да су сви људи једнаки у достојанству и правима изгледала би крајње чудна већини људских култура; идеја о светости и неприкосновености људског живота била је непозната античком свету, идеја о милосрђу и праштању као врлинама такође је деловала необично. Штавише, у ситуацији одступања европске цивилизације из хришћанства, умирале су и ове вредности: „научни“ расизам, повезан са вулгарним тумачењем теорије еволуције, негирао је једнакост људи, комунизам је, иако је прокламовао једнакост, ускратио милост и уздигао „немилосрдност према класном непријатељу” у врлину.
Чак и за неверника који припада европској култури, хришћанство садржи симболе који су чврсто утиснути у његову душу. Распети Христос остаје симбол пожртвоване љубави и невиног страдања чак и за оне који не верују у Њега као у Сина Божијег; а подругљиви напад на лик Спаситеља је напад не само на веру, већ и на оне вредности које се у европској култури подразумевају.
Богохуљење није само оруђе неверја; то је инструмент општег дивљаштва, разарања не само вере, већ и културе и целе цивилизације. А чињеница да су се у историји – и код нас и у другим земљама – масовне манифестације богохуљења дешавале управо у периодима масовне бруталности, друштвеног хаоса и међусобних масакра, није случајно.
Оно о чему је до сада било речи требало би да буде разумљиво сваком културном човеку, чак и ако нема стварно верско искуство. Али постоји још један аспект проблема који је за верника на првом месту; и можда ће његов значај моћи да процени и непристрасни неверник. Човек може себи нанети повреде које ће му затворити одређену сферу људског искуства. Човек који болује од алкохолизма може толико да опече језик и грло разним алкохолним растворима да чак и ако добије чашу финог вина, неће моћи да процени његов укус и мирис. Али човек може себи нанети не само телесну повреду – он може да осакати своју душу. Ругање и цинизам су киселина која нагриза саму способност поштовања, чуђења пред лепотом или дивљења пред подвигом. Пре неколико година, неки лудак је покушао да баци киселину у лице Мона Лизе; богохулник као да прска киселину у своју душу. Али не само у своју – већ и у душе оних око себе. Дубоку бол коју доживљава верник и болно осећање које се јавља код неверника, али бар културног човека, нису симптом неке нездраве преосетљивости. То је управо доказ здравља, доказ несагореле душе.
„Када кажемо „морамо“, то значи да постоје неке ствари које смо дужни да урадимо, али и оне које никако не смемо. „Поштовати“ значи ценити неке вредности, док је „право“ нешто што важи за сваког у друштву. Ако неко богохули, односно не поштује ништа и не признаје никакве границе, онда је потпуно бесмислено да захтева од других да га поштују.“
Међутим, неки изражавају страх да ће сваки покушај Цркве да се успротиви богохуљењу ускоро ускоро довести до ситуације попут оне у Ирану, где је полиција морала да проверава да ли су женама правилно завезане мараме. Људи се понекад плаше најневероватнијих ствари: инвазије ванземаљаца или змајева који бљују ватру; неки чак страхују од појаве верске диктатуре. Таква диктатура је нереална из више разлога. За разлику од Ирана, ми имамо прави масовни алкохолизам, депопулацију, криминал. У Ирану постоји маса религиозног и традиционалног становништва, (на жалост западњака) подржава постојећи режим. Код нас нема ничег оваквог – и ништа се не назире у догледно време.
Постоје и друге земље чија би искуства можда требало да погледамо. На пример, Италија, где је, како преноси Би-Би-Си, „полиција уништила садржај пет интернет сајтова, рекавши да су се њихови аутори бавили богохуљењем и вређали име Бога и Дјевице Марије. Сајтови су садржали увредљив језик и порнографске слике... Богохуљење је још увек кривично дело у Италији.” Да ли ово чини Италију Ираном? Напротив, Италија је просперитетна модерна држава са високим нивоом личних слобода.
Сергеј Худијев
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Сл. Аћимовић
Извор: eparhia-saratov.ru