Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 04.08.2025. Зачало 74.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 04.08.2025. Зачало 74.
На острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај, разјарен као прави звер, стигне је, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима, носи у цркву, моли се светој Маркели, па меће на болеснике, који од тога оздрављају.
У петнаестој години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. Провео тридесет година у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се 22. јула 1693. године.
Пренос моштију из Понта у Цариград око 404. године. Главно је празновање овога светитеља 22. септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи, завапи Понтин: „Свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!” Рекавши то, он заспи, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: „Опрашта ти Господ Исус Христос!” Када се човек пробуди, нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе светог Фоку за своју домаћу славу.
Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је трипут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: „Христос воскресе!” У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, а Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти свете Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен светој Марији Магдалини.
У доба када се чини да су многе наде сахрањене и да је људско срце постало налик долини сувих костију, вера пророка Језекиља – кога данас прослављамо – открива могућност препорода. Бог и данас тражи онога ко ће чути Његово питање: „Хоће ли оживети ове кости?“ У борби између духовне смрти и живота, свети Језекиљ сведочи да реч Божија и данас може да оживи оно што је свет одавно отписао. Над прахом и рушевинама ниче нада – не као утопија, већ као плод послушности и поверења у живог Бога.
Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију...
Биће и међу вама лажнијех учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се господара који их искупи (II Пет. 2, 1). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 03.08.2025. Зачало 58 .
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 03.08.2025. Зачало 58 .
Свети свештеномученик Симо (Бањац) Гламочки рођен је 9. марта 1871. године у Горњем Рибнику, срез Кључки. Богословију је завршио у Рељеву 1893. године. Био је учитељ у Кључу од 1. септембра 1894. до 1895. године, а затим у Доњем Вакуфу до 30. јуна 1896. године. 23. фебруара 1897. године, рукоположен је за свештеника и постављен за пароха у Смољани, гдје је остао до 23. марта 1900. године, када је постављен за пароха у Камену, а касније је прешао на парохију у Гламоч, гдје га је и затекла мученичка смрт. Илињдански покољи захватили су и гламочки срез. Овај покољ су извршиле усташе из Ливна, који су уочи светога Илије 1941. године дошли у Гламоч. У том великом покољу мученички је пострадао и свештеномученик Симо, кога су усташе исекле у центру варошице Гламоч. На редовном заседању Св. архијерејског сабора СПЦ 20. маја 2003. године, на предлог епископа бихаћко-петровачког Хризостома (Јевића), убројан је у сабор светих свештеномученика Црркве Божије. Свети свештеномученик Мирко (Стојисављевић) Гламочки рођен је 14. априла 1885. године у Отишићу, срез Сињ. Богословију је завршио у Задру 1908. године. Рукоположен је за ђакона 18., а за свештеника 20. јула 1909. године и постављен на парохију у Дрнишу, одакле је прешао у Метковић, па у Тепљух и најзад у Гламоч, гдје га је и рат затекао. Усташе из Ливна дошле су у Гламоч 30. јула 1941. године и похапсили све угледније Србе из Гламоча. Међу њима био је и свештеник Мирко са његовим сином јединцем. Похапшени Срби везани су жицом, утоварени у камионе и одвежени у Корићну, планину преко које пролази пут од Ливна за Гламоч, гдје су сви побијени. Лешеви побијених бачени су у дубоке провалије које се налазе на том путу. На редовном заседању Св. архијерејског сабора СПЦ, 20. маја 2003. године, на предлог епископа бихаћко-петровачког Хризостома (Јевића), убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светога свештеномученика Мирка гламочког и његовог сина мученика Новице, врши се 21. јула, заједно са светим свештеномучеником Симом гламочким. Свети новомученик Новица био је син гламочког свештеника Мирка Стојисављевића. У својој 21-ој години с оцем и многим другим Србима бачен је у јаму Корићни 30. јула 1941. године.
Подвижник дванаестог века. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама у Кијеву.
Пореклом из села Вацуња у Тесалији; од младости живео добродетељно, и био изабран за епископа места Радовишта код Арте у Епиру. Као епископ живео у простоти и уздржању, и зато доби изобилну благодат Духа Светога. Особито је волео да прати стада оваца и стоке, да их посећује и благосиља, и зато доби од Господа нарочиту благодат да лечи од сточних болести. Поживевши тако смирено и богоугодно престави се мирно у Господу 21 јула 1777 године.