Оснивач манастира Карихова у Новгородском округу. Упокојио се 18 јула 1429 године. Свете мошти његове почивају у манастирској цркви.
Из Цариграда; подвизавао се у једној пећини крај села Анарита близу Пафа на Кипру. Упокојио се у миру.
Овај свети мученик би положен на ужарени гвоздени кревет, и тако сконча.
Овај свети дође са светим мучеником Константином и осталима из Палестине на Кипар (види 1 и 13 јули), и подвизаваше се у селу Апиену близу Ларнаке, где и данас постоји посвећени му храм.
Ови свети мученици окончаше свој земаљски живот посечени мачем.
Пострадао у време безбожних царева Диоклецијана и Максимијана, у месту Клисмати близу Црвеног мора. За веру Христову страдајући чврсто до краја издржао, и душу своју у руке анђела предао.
Свети Стефан II беше патријарх Цариградски од 925 до 928 године, на који положај је дошао из Амасијске митрополије. Био врлински муж и посветио се. Мошти му почиваху у храму Св. Апостола у Цариграду. - Свети пак Јован беше митрополит Халкидонски у време иконоборства. По сведочанству Св. Теодора Студита он тада "доби светли венац исповедништва".
Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине...
Затворник у пештери светог Антонија Кијевског. Кроз тридесет година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију светог Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст, свети Јован би обасјан светлошћу небесном изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.
Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде свети Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.
Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик светог Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „Реци папи назидателну реч, која би му била од користи”. Ћутљиви Памво одговори: „Ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити”. Путовао једном свети Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их свети Памво и рече: „Устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света”. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. године.
У време Јулијана Одступника а у тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм Царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра виђен да пролази поред храма. Емилијан видевши да ће невин човек да страда, рече у себи: „Ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Нећу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?” Пријави се, дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини. Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима”. Тада судија нареди да га шибају, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот свети Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. године.
Колико је хришћана који говоре: верујем у Бога, а заправо не верују? Колико је уста која неме када у друштву треба заштити славу Божју и свете Његове на које хуле синови овога века и неме пред њима?
Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.
За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини. (II Пет. 1, 12) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 30.07.2025. Зачало 68.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 30.07.2025. Зачало 68.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 30.07.2025. Зачало 68.