Ова преподобна монахиња песникиња живљаше у време цара Теофила (829-842). Написала је дивне црквене песме, као што су "Августу јединоначалствујушчу" (на Божић), "Господи, иже во многи грјехи падшаја жена" (на Стиховње Велике Среде), и многе друге На данашњи дан славе њен спомен на јегејском острву Касији (у Грчкој). (Служба јој штампана у Александрији 1889. године).
Родом из града Овруча, у Волинској губернији. Од ране младости волео да се моли и труди; често ишао у цркву и прислуживао духовним лицима, жељан да се од њих научи духовном живљењу и да сачува православну веру, пошто су у то време римокатолици силно притешњавали православне. Примивши монаштво, Макарије се са нарочитим усрђем подвизавао у молитви и изучавању светоотачких дела
Најпре свештеник а потом, од 1163. године, епископ у Новгороду. Сазидао седам цркава за свога живота. Имао виђење Пресвете Богородице, и необичну силу над демонима, које је чак и на службу себи принуђавао. Чудесно сачувао Новгород од напада седамдесет два кнеза. Страдао од искушења ђаволских, но силом крста и молитве све савладао. У старости повукао се у манастир, примио схимну и мирно се упокојио у Господу 7. септембра 1185. године.
Син сенатора Дионисија. Жестоко мучен за Христа, бијен и струган, па полумртав бачен у тамницу. Јавио му се ангел Божји и исцелио га. Пуштен из тамнице он раздаде све своје имање, нешто сиромасима а нешто клеветницима својим. Поново ухваћен и струган док не предаде душу Богу. Из његових рана потекло млеко и вода место крви. Пострадао у време цара Адријана.
Беху ови апостоли од Седамдесеторице. Евода спомиње с великом похвалом свети Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима. Евод беше ученик апостола Петра и наследник његов у звању епископа антиохијског. Петар апостол, и наставник његов, постави га за епископа антиохијског. Написао је Евод дело о Пресветој Богородици, у коме је изложио, како је Света Дева Марија уведена у храм, будући три године од рођења; како је у храму остала једанаест година; како је, ушавши у петнаесту годину, предата била светом Јосифу на чување, и како је родила Господа у петнаестој години. Написао је и друго једно дело под насловомСветило. Али оба ова дела упропашћена су у време гоњења хришћана. Убијен је за Христа у време бављења цара Веспазијана у Антиохији. Светог Онисифора спомиње апостол Павле (2. Тим 1, 16-18) као свог искреног пријатеља и помоћника. Пострада за Христа у Колофону, где је и епископ био. Вели се, да је везан био за дивље коње и растргнут. И тако ови верни војници Христови чесно послужише на земљи и преселише се у радост Господа својега.
Родом из Ликаоније свети Созонт беше пастир оваца и држаше се у свему закона Божјега, и поучаваше врснике и другове своје вери благочестивој. Према неком виђењу он сазнаде, да му ваља мученички пострадати за Христа. У то време беше велико гоњење хришћана у оближњем граду Помпеопољу од стране некога Максимијана игемона Киликијског. А у граду беше идол неки златни, коме се незнабошци клањаху. Созонт остави своје овце, оде у град, уђе у храм незнабожачки, па одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. Наста велика узбуна у граду због тога, и незнабошци почеше тражити кривца. Да не би неко други пострадао због његовог дела, Созонт се упути игемону и објави себе као хришћанина и учиниоца онога дела. Мучитељи га најпре тукоше, а потом обесише о дрво и стругаху гвозденим четкама, а када већ беше на издисају, ставише га на огањ, где Созонт свети предаде своју свету душу Богу. Пострадао око 304. године. Мошти његове чудодејствоваху, и над њима беше подигнут храм во имја светог Созонта.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 19.09.2020. Зачало 97.
Видети о њему под данашњим даном: Спомен чуда светог Архангела Михаила.
Био монах и по чину ђакон. Скончао за Господа свога мачем посечен од начелника Валеријана у Александрији, за време страшног Декијевог гоњења (249-251. године). У стиховима њему посвећеним у Прологу стихованом каже се за њега: да је одбијао да прими венац врлина ако истовремено не добије и венац мученички кроз посечење мачем.
Сви они из дружине светог мученика Фавста; мачем посечени. (Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Киријака, Фавста и Авива.) Света Калодота, супруга неког Кира из Александрије, у време када јој одсекоше главу беше бременита, али је управитељ Валеријан ипак не поштеде.
Ови свети мученици пострадаше за царовања Декија, у Александрији, у време истог гоњења када бише погубљени свети Фабијан, папа римски, и свети Александар Александријски. Ове свете мученике приведоше управнику града Валерију; и за своје непоколебљиво исповедање Христа и за неустрашиво изобличавање идолопоклоничке обмане и лажи они бише посечени мачем. Свети Фавст беше презвитер, Киријак његов пратилац, а Андроник војник. С њима бише погубљени тринаест мученика (чија имена види ниже). Неки александријски хришћани узеше њихове мошти и побожно положише у своме граду.. у славу истинога Бога, Господа нашег Исуса Христа.
Овај блажени Кирил живљаше у време цара Максимијана и игемона Агрипина. Украшен свима врлинама он поживе деведесет и пет година. Једном, у пратњи двојице својих слугу, Теофана и Теоктириста, он крену у један манастир. Путем он угледа како незнабошци приносе волове и овце на жртву идолима, и уздахну због таквог безумља и назва их јаднима. Они га због тога ухватише и посадише у тамницу.
Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI веку, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.
Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђен и мучен од началника милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у Хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.
Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци једанаест хиљада хришћана. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Свети Ромил беше начелник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника десет хиљада њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.
У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол свети Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики архистратиг Божји Михаил. Ускоро затим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцељење, а хришћани му рекоше: „У име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила”. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се свети Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони - погружење - јер се река погрузи у отворену провалију. Свети Архип подвизаваше се ту до седамдесете године своје и упокоји се мирно у Господу.
Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Али, ако не може да уздржава свој језик, то показује у каквом се нереду налази његов ум. Само што му неко упути неку реч, одмах из њега нешто искаче. Ко контролише своје помисли – тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.
Проблем зависности свих облика јесте трагедија модерног човека. Оно што је посебно проблематично јесте то да ни једна зависност не иде сада и изолована већ се удружује са другим зависностима и тако удружене стварају разарајуће последице по човека и друштво у целини. Ово је тема разговора са протојерејем Андрејем Ткачовим.
Свети пророк Захарија и Света праведна Јелисавета