Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају” (1. Кор 7, 29). А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот као да беше у туђем телу имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: „Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити”. - Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун).
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 31.05.2020. Зачало 56.
Атанасије Нови беше епископ града Христијанополиса (у области Трифилијској на Пелопонезу). Рођен је на Крфу 1165. године од побожних родитеља Андреја и Ефросиније, који имађаху осим њега још три сина...
Нектарије и Теофан беху рођена браћа по телу и живљаху у другој половини 15. века у Јањини у Епиру. Из њихове породице, зване Апсарадон, седам чланова постадоше монаси. Преподобни Нектарије и Теофан живљаху најпре уз једног духовног старца по имену Саву, а по његовој смрти отидоше у Свету Гору и ступише у манастир Дионисијат, где нађоше Светог Нифонта, бившег патријарха Цариградског (његов спомен 11. августа). Светитељ их усаветова да се врате на место својег ранијег подвига, на острво у Јањинском језеру, што они из послушања и учинише. Тамо подигоше цркву Светом Претечи и Светом Николају (око 1507. г.).
Син цара Василија Македонца и брат цара Лава Мудрог. На престо патријаршијски дошао је после Фотија и управљао Црквом Божјом од 889-893. године. Мирно скончао и предстао Господу кога је много љубио.
Родом би Мисирац и војник римски под војводом Кампаном, у време нечестивог цара Максимијана. Када дође царска наредба, да сви војници принесу жртве идолима, Солохон се изјасни као хришћанин. То исто учинише и два његова друга: Памфамир и Памфалон. Војвода нареди те их бише и мучише страшним мукама, под којима издахнуше свети Памфамир и Памфалон. Солохон оста још у животу, и би стављен на нове муке. Тако, нареди војвода војницима, да му мачем отворе зубе и саспу у уста жртву идолску. Мученик зубима сломи гвожђе и не прими у се смрадну жртву идолску. Најзад му прободоше писаће перо кроз оба уха и тако га оставише да умре. Хришћани узму мученика и однесу у дом удовице, где се мало окрепи јелом и пићем, па настави саветовати верне да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога уздиже хвалу Богу, сконча свој земни живот, и предста Господу у Царству небеском 298. године.
Један од Седамдесеторице. Сродник апостола Павла, као што сам Павле пише (Рм 16, 7), спомињући и свету Јунију, помоћницу Андроникову. Андроник би постављен за епископа Паноније, но не становаше на једном месту, него проповедаше Јеванђеље по целој Панонији. Са светом Јунијом он успе да многе приведе Христу и да разори многе храмове идолске. Имађаху обоје благодатну силу чудотворства, којом демоне изгоњаху из људи и исцељиваху сваку немоћ и сваку болест. Пострадаше обоје за Христа, и тако примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти нађене су у пределима Евгенијским (в. 22. фебруар).
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 30.05.2020. Зачало 48.
Након великог успеха у Србији, пројекат „Поносна картица“ стигао је и у Републику Српску. Ексклузивни носилац франшизе на територи Босне и Херцеговине је Фондација „За живот“ из Бања Луке, која, у сарадњи са „Покретом за децу ТРИ ПЛУС“ из Чачка, старта 1. јуна на Међународни дан деце, а под називом: „Поносна картица 2020 - Цијена минус за 3+”.
Игуман Владимир Протић је рођен 25. јануара 1843. године у селу Клиновцу, у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Крштено име му је Стојан. Његов отац поп Величко имао је три сина (Стојан, Стоилко и Атанас) од којих су прва два били свештеници. Породица Протић (касније Поповић) дала је осам свештеника и једног владику. Стојан се оженио Јеленом Узуновић, из Буштрања, са којом је имао два сина – Јована и Милана.Рукополежен је за свештеника у свом родном селу Клиновцу 1873. године.
Митрополит Викентије (крштено име Василије) Крџић рођен је 30. јануара 1853. године у Ушћу. Основну школу завршио је у манастиру Студеница, а богословију у Београду. Замонашен је у манастиру Студеница 16. септембра 1873. године. Исте године рукоположен је за ђакона, а 1875. године у чин презвитера. Од 1887. до 1890. године био је игуман манастира Свете Тројице и Сретења у Овчару. Жички епископ Сава Бараћ производи га у чин архимандрита 1894. године. Од 1900. године борави у манастиру Хиландар као саборни старац. Након смрти митрополита скопског Севастијана Дебељковића 13. октобра 1905. године изабран је и посвећен у Цариграду за митрополита скопске епархије. Након тога одмах долази у Скопље. Био је трећи владика Србин након укидања Пећке Патријаршије.
Свети свештеномученик Александар, који се сјајно борио и пострадао за веру Христову, припада многобројним ученицима врло знаменитог учитеља Цркве трећега века, Климента Александријског, које је он скупљао око себе у Александрији. У почетку трећега века свети Александар постаде епископ у Флавији, у Кападокији...
Због молитвеног поштовања светих икона жилама премлаћен у Влахерни и скончао под царем Копронимом, у 8. веку.
Рођен у граду Кашину, у Тверској губернији. Још у младости одликовао се кротошћу и строгом уздржљивошћу. Оставио све земаљско и постригао се у манастиру светог Саве Вишерског, у Новгородској губернији. Млади подвижник с благословом светог Саве повукао се у пустињу крај језера Иљмена, и начинио себи келију. Ту много година чистио себе од страсти, изнуравајући себе постом и молитвама. У томе се угледао на древне Оце. Ускоро к њему дођоше неколико монаха, жељних пустињачких подвига. Преподобни Јефрем основа манастир, и постаде настојатељ. Упокоји се он у својих осамдесет година, 1492. године. Свете мошти његове - у његовој обитељи.
Свети Авдис беше епископ у граду Витасахару, у Персији. Оптужен од свога нећака персиском цару да не поштује веру Персијанаца већ Христа, епископ Авдис би изведен пред цара заједно са шеснаест свештеника, девет ђакона, шест монаха и седам монахиња. Пошто јуначки исповеди Христа за истинитог Бога, епископ Авдис са осталима би послат царевом брату Арситу...
Родом из Епира. За веру Христову мучен од Турака и посечен у Трикали 1617. године. Глава овог мученика чува се и данас у једном од Метеорских манастира у Тесалији. Чини многа чудеса, лечи најтеже болести, а нарочито је познато, да одгони скакавце са њива.
Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.
У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше за веру Христову четрдесет четири монаха из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао очевидац свети Антиох.