Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу.
Живот је озбиљна ''појава'' и зато је одговорност за своје чињење, али и нечињење, благословена со која га чини смисленим и целисходним. Ипак, и у том озбиљном животу има простора да много тога прокоментришемо кроз хумор и смех, јер у њима лежи макар зрно расудљивости које олакшава пут до спознаје како туђих, тако још и више својих, заблуда, погрешака и странпутица. Ни хришћани нису од овога изузети. Напротив.
На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином...
Преподобни Канид живљаше у време цара Теодосија Великог. Бејаше из Кападокије, син побожних и богољубивих родитеља, Теофана и Теодоте. Прича се да његова мајка није јела масна јела девет месеци док га је носила у утроби својој. А он као одојче, кажу, никада није сисао из леве сисе већ само из десне. А када би му мајка више јела него што треба, онда није сисао ни из десне.
Када Максим бејаше покрајински управитељ у Александрији, он гоњаше и злостављаше хришћане. Пред њега би изведен премудри и дивни јунак Христов Неаниск, кога издаде слушкиња његова. Управитељ Максим стављаше га у току седам дана на љуте муке, приморавајући га да се одрекне Христа. А кад увиде да га не може приморати, он га осуди на смрт...
Преподобни Теофан родио се у Антиохији од родитеља незнабожаца. Када достиже у младићско доба он се ожени, и проведе у браку три године, па му жена умре. Одмах после тога он верова у Христа и прими свето крштење. Затим, оставивши све, он начини себи у близини града Антиохије једну врло тескобну келију и затвори се у њој. Ту он постом и молитвом и осталим врлинама очисти себе од свих страсти и постиже савршенство.
Као незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове, и да би избегао њихов гнев, по заповести светог Јована Богослова, који му се јави, оде у Равену и јави се епископу Урсу, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града, и ту се дуго подвизаваше трудом, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији, Васијан би изабран, сходно неком откровењу у сну, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија, и чуо из уста овога, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља.
Беху обоје из Александрије, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу, Александар, по наређењу ангела Божјег, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини), огрну је својим војничким плаштом, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина, сама се пријави судији, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке, потом их бијаше по голом телу, а ране им паљаше свећама, и најзад баци у огањ, који беше наложен у једној рупи, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија, Фист, у часу смрти мученика, поста нем, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори.
Због велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана, који се одрече Христа, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 23.06.2020. Зачало 35.
Епископ Брусе у Малој Азији; пострадао за Господа мачем посечен. Можда је ово исти онај епископ Александар који се спомиње 22. октобра.
Преподобни Александар беше родом из града Вологде. Монашки постриг он прими у Каменском манастиру од игумана Дионисија. Избегавајући славу од људи, он оде из овог манастира, дође на реку Кушту, у близини Кубенског Језера, и ту са благословом архиепископа ростовског Дионисија подиже цркву у име Пресвете Богородице, у част славног Успења Њеног...
Пострадали за Господа незнано где и када. Јосиф Песмописац написао им службу. Спомињу се у Цариградском Синаксару.