Ова света мученица пострада 302. године од намесника Прискилијана у време царева Диоклецијана и Максимијана (285 - 305. г.). Она беше из витинијског града Никеје. Изведена пред намесника Прискилијана због вере у Христа, она смело исповеди своју веру, те јој одраше груди. Онда је бацише у тамницу. Потом би понова изведена пред намесника, обешена на једно дрво, и ту јој ребра палише, па је на ужарени роштиљ положише. Доцније пак буктињама јој руке пекоше, и из њих изиђе предиван мирис. Онда јој буктињама и ноге палише, па опет у тамницу бацише. И тамо проведе мучена читаве две године. Онда је изведоше из тамнице и бацише у море. И тако ова блажена доби неувенљиви венац мучеништва.
Египатски подвижник крајем шестог или почетком седмога века; упокојио се у миру.
Ови свети оци подвизавали су се у Египатској пустињи једновремено са преподобним Онуфријем Великим.
Блажени Арсеније беше родом из Великог Новгорода. Разгоревајући се Христовом љубављу, срце његово побуди га да остави свет и тражи безмолвни живот. У том циљу он се најпре удаљи у оближњи манастир на Лисјој Гори. Ту прође монашко искушеништво, постриже власи своје и постаде савршен инок: сва братија гледаху на њега као на дани им с неба образац монашког живота...
Подвизивао се најпре у Тиваиди, а потом удаљио се у пустињу, где је провео тридесет година. Угодивши Богу, скончао мирно.
Родом Грк, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа, буде заробљен, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирну му жезлом својим окове, и ови се истопише као восак, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину, где проведе педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом, а највише са силама демонским, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију.
Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. „А највише”, рече Онуфрије, „храним се и појим слатко речима Божјим”. На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.
Превише удобан живот доноси несрећу. Навикао на удобности, човек постаје неотпоран на животне недаће…
Песма „Достојно јест“ посвећена је Богородици и њу је архангел Гаврило записао једном приликом на Светој Гори. Тамо се налази и истоимена икона. Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци. А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велелепну цркву Протата, где се и данас налази.
У данашњем свету у ком се губе све моралне вредности, технологија прети да преузме контролу и над самим стварањем човека – што више није фантастика, већ реалност чије остварење може да се догоди већ за неколико година. Вештачка репродукција и генетско моделовање изазивају дубока питања о суштини људскости, слободе и духовности. Последице оваквих промена могу бити неповратне, а границе које се не смеју прећи постале су све мање јасне.
Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена. (Приче Сол. 13, 24) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Данас, када Црква прославља икону Пресвете Богородице „Достојно јест“, подсећамо се на Њено чудесно појављивање у једном малом руском селу, где је некада само једна жена била верница. Та икона постала је место сабрања, утехе и надахнућа за многе изгубљене и обремењене душе. Њена присутност покренула је препород - духовни, морални и животни. Сведочења која су уследила сведоче не само о чудима, већ и о дубоком одговору људских срца на благодат која је сишла.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 24.06.2025. Зачало 35.
Подвизавао се у селу Васа на Кипру (код Лемесоса), где се до 1897. године налазио храм подигнут у његов спомен. Мошти му чудотворне. Други Синаксари га не спомињу.
Родом из Великог Устјуга; у зрелим годинама постао јереј. Повукао се у дивље место на обали реке Ветлуге, и предао се строгим подвизима отшелничким. Мирно се преставио 11. јуна 1445. године. По престављењу његовом монаси и бивши ученици његови основали манастир на месту његових подвига.
Ученик светог Јефрема, архимандрита Борисогљебског манастира у Новом Торжку. Подражавајући свог наставника, он проводио свети живот, и био образац послушности. Упокојио се мирно 1077. године. Свете мошти његове почивају у Борисогљебском манастиру.
и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, &&Честњејшују&& у келији манастира Пантократора званој сада &&”Достојно јест”&&. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: &&Достојно јест.&& Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају,” рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.
Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало „место здравља”. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.