Баба светог Вацлава, краља чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мржаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви Светог Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. године. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атосу. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј, патријарх цариградски, који кад га упозна у Светој Гори, узе га к себи, и потом посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. године. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
Пустињак мисирски, из IV века. Подвизавао се пуних шездесет година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.
Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон, сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск, антипат, устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се четрдесет девет хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „И царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати, него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз деветнаест дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како сва ласкања прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. Потом је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећи то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. Потом Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. године и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 29.09.2025. Зачало 48.
Света великомученица Ефимија
Ја сам који свједочим сам за себе, и свједочи за мене отац који ме посла (Јов. 8, 18). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Не треба остављати покајање и чињење добрих дела за старе дане, јер може бити прекасно...
Пут до Бога често је засут правилима и формалностима које понекад постану важније од саме суштине. Један неочекивани догађај на самом прагу храма заувек је променио једној жени поглед на веру. Сукоб са властитим осуђивањем и стидом открио је да Божја милост превазилази сваку спољашњу форму. Права вера није у томе шта носимо на глави, већ шта носимо у срцу.
Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе…
Спомиње се једино у Синајском Типику бр. 1094, лист 32
Исповедник у време цара Декија (249-251. г.). Преставио се у миру. Његов спомен празнује се 31. марта (где видети опширније о њему), а данас се празнује налаз његових светих моштију.
Свети Првомученик и Архиђакон Христов Стефан слави се 27. децембра; пренос пак његових светих моштију слави се 2. августа, а данас се врши само спомен открића или налаза његових светих моштију.
Преподобни Герасим се родио у селу Леонтари на Пелопонезу. Изучивши основну школу он се нарочито посвети изучавању Светога Писма и Житија Светих, тако да кад поодрасте постаде чтец у Цркви, а касније и ђакон и свештеник. Посветивши Богу сав свој живот он се реши да напусти свет, па зато крете најпре у свети град Јерусалим да се поклони Светим Местима. Пошто ту своју свету жељу испуни он се врати у Грчку и дође у крајеве Димитријадске, близу града Волоса. Ту он, у близини села Макринице, нађе манастир Свете и Животворне Тројице звани Сурвија, који беше подигао преподобни Дионисије Олимпски, и ту се заустави...
Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је свети Јосиф постао и игуман.
Свети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.
Један од оних дванаест отаца сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе кавкаске да проповедају Јеванђеље. Свети Јосиф мирно се представио Господу 570. године. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
Пострада за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. године.
Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.