Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, он не може да се спасе од погибије…
У свима стварима, нарочито у духовним треба се држати златне средине и не вући ни у једну крајност...
Разблажено и мекано срце спремно је на сваку послушност а то омогућава да се огледа у Речи Божијој…
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Сви све знају и свако би боље обављао туђи посао. Једино за шта се већина нас не упиње и не труди то је - рад на себи. Међутим, ако хоћеш да помогнеш не само Цркви него и друштву у целини, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве, државе, народа у целини, па и целокоупног човечанства...
Право смирење се мери нашом спремношћу да без роптања прихватимо понижење и да се против њега не побунимо…
Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света…
Потребноје читати 147. псалам како би се укротиле дивље звери, али, још и више да би се укротили и рипитомили људи…
Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје…
Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: Јеси ли постио?…
Ради сачувања унутарњег човека потребно је настојати да уздржавамо језик свој од многословља
Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа…
У историји цивилизације и стваралаштва људског не постоји реч, смисао или значење које је човек изнедрио а да се може мерити са оним што је Бог открио човеку, надахнувши га да то откривено изрази. Бог је - Љубав. И, зар је могуће да о љубави ико ишта каже узвишеније од онога коме је њен смисао открио Он сам. Зато ће до скончања времена и историје Химна љубави светог апостола Павла остати као најувишенији израз Богом откривеног смисла темеља људског постојања којe је - Љубав.
У души неких људи нема љубави. То је отуда што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав…
Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац…
Тек у старости постаје очигедна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…
Главни циљ Свете Литургије јесте причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ради тога се Света Литургија и служи. Литургија без причасника је нешто попут позоришне представе. Али, причешћивање не сме бити механичко и бесмислено приступање Путиру већ дубоко тајинство човека спремног на сједињење са Христом.
Чућете често ћемо чути неке, а сва је прилика да је таквих много, да кажу како у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или пак похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио. А има и оних који за себе кажу да нису фанатици да сваке недеље трче на Литургију.
Дивна је она светогорска која каже да ни добро, ако се не учини на добар начин, неће донети добро. Добром циљу приличи само добро средство и начин. Ако у том ланцу и један корак изађе из домена добра - неће бити добро. Може зазвучати као игра речи али, упоредимо то са оним лакшим путем који нам се свакодневно препоручује - да циљ оправдава средство или да су за остварење циља дозвољена сва средства?
У нашем времену поимање добре жене се протеже у простору од најбалнијег и највулгарнијег тумачења па све до најузвишенијег. Ипак…
Они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?