Колико пута нам се учинило оправдано да кажемо: ''Па, тако сви раде'', желећи да нађемо правдање у чињеници да већина тако мисли или ради. А, да ли је тако...
Људи се углавном одређују оним што поседују, макар то били и дарови Божији, али, ради се о томе да би требало да задобију Духа божанскога као своје одређење…
Како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година?
Доста раширени облик туге јавља се код људи претерано оптерећених бригама овога света. Увек несигурни у себе, неповерљиви, и забринути ови људи у страху ишчекују сутрашњицу…
Ми свесно живимо површне животе а површност је извор многих зала. Одбијањем да се удубимо у проблем, да расуђујемо о суштини нашег живљења и онога што се у животу догађа, како са нама самима тако и у нашем окружењу, ми, заправо, дозвољавамо злу да неометано врши своју мисију. Иако већина људи и није зла по свом карактеру, због површности и такозване линије мањег отпора, ми отварамо рупе кроз које се зло провлачи и трује овај наш свет. Говори свештеник Вук Матијашевић.
Морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност...
За многе људе религија је борба, агонија и немир. У цркви метанишу а чим изађу из цркве, почињу да псују ако их неко макар мало увреди...
Оставши без свога најмилијег људи веома тугују па чак и долазе до очаја. А то је веома погрешно и лоше по душу упокојеног…
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу и да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито…
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења…
Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности Смиља Аврамов, преминула је данас у 101. години у Београду.
Срце људско оупија у себе сваку нечистоту, зато га треба цедити од те нечистоте…
Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.
Сматрај да је ово речено за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху.
После литије по центру Београда, у манастиру Светог Архангела Гаврила у селу Попшице (Пирковац) код Сврљига, икона Светог Цара Николаја II промироточила је на руци у којој држи жезал и примећено је крваво миро из ока Светог Цара. Затим се појавило и мироточење на иконама Пресвете Богородице Брзопомоћнице, Светог Царевића Алексија, коју су донели Руси, и велике урамљене фотографије патријарха Павла, која је ту од кад је упокојен патријарх Павле.
Све грехе, све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се…
Таман толико колико грех загађује човеково биће узрокујући болест тако и исповест, чистећи га, враћа га у здравље...
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…