Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Морити себе бригом показује да се човек, ослањајући се у свму само на себе, у потпуности одбацио Бога. То је опасна греховна болест...
После обнародовања чуда с немим младићем из Скопља који се исцелио пред иконом Мајке Божије „Брзопомоћнице“ у манастиру Дохијару на Светој Гори, ево још једног. Но, ово чудо је истовремено и поука да морамо бити веома пажљиви и одржати своју задату реч.
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Покајање није тренутак или догађај; покајање је стање које би требало човека да прати до краја живота…
Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије.
Колика је само склоноста човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
Ако наша славна, јуначка и мученичка историја постане и остане само церемонијално присећање на догађаје који су крвљу исписани у нашој националној историји, онда се нама будућност не окреће лицем к лицу. Ако и данас, после једног века, ми сада живећи не оживимо наше претке који су себе уткали у нашу слободу и будућност, сигурно је да нећемо имати кога који би нас оживели. Ако молитвени дух не живи у нашим срцима то ће бити показатељ да ни ми више нисмо живи. Ово је порука онога што је свештеник Јован Бабић рекао поводом стогодишњице почетка пробоја Солунског фронта и ослобађања српских земаља у Великом рату.
Суд Христов, по речима Светих, биће једно велико изненађење за све оне који су навикли да својим људским мерама мере своје ближње…
Ако се будемо трудили свом силом и снагом да грешне мисли које нам ђаво убацује одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Стварајући свет, Творац је истовремено стварао и музику. Зато је музика и прва на списку стваралаштва човека, те иконе Творца. Музика доиста и јесте први и најстарији израз човекове сензибилности али и први и, може се рећи, најстарији израз човекових осећања, размишљања, испољавања његовог бића. Уосталом, музика је и незаобилазни начин приношења службе Богу.
Свако онај ко је заповести Христове у живот свакодневни преточио својим односом према ближњем, учинио је Царство Божије опипљивим…
Још од четрнаестог века, у манастиру Ватопед на Светој Гори Атонској, налази се Појас Богородице за који кажу да га је сама својим рукама урадила, од камиље длаке, док је још била мала. Велика је благодат и много је чудеса од овог појаса, јер га је Мајка Божија читавог живота носила на себи. Ту су и друге православне светиње: честица Крста Господњег, мошти светог Јована Златоустог, светог Григорија Богослова и преподобни Јевдоким, ватопедски светитељ.
Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу...
Предати себе светој вољи Божијој значи заштити себе од беспотребних брига. Гледати у будућност а не видети садашњост је погубно по човека...
Свако поређење своје са ситуацијама у којима су други људи потенцијално јако опасно. Поготово ако гледамо на оне који су у бољој ситуацији од нас...
Данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи.
Упокојио се професор, академик Владета Јеротић, лекар, прихијатар, научник, философ и књижевник, теолог, мисионар-посленик Речи Господње, човек који је задужио српску науку и сврстао се у ред оних који из рода српског који су заузели своје место у бесмртној заједници са Христом, чији је лик проповедао и пројављивао својим животом и науковањем. Ипак, све чињенице које говоре о једном човеку, сва набрајања његових особина и достојања, бледе пред искреним и љубављу надахнутим живим сведочењем. Такво сведочење личности професора академика Владетe Јеротића принео је његов вишедеценијски сарадник и поштовалац протојереј-ставрофор, доктор Милош Весин.
Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима"