Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест…
Сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана…
Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
Прави се хришћанин препознаје по томе што пребива у непрестаној молитви, у сваком тренутку и на сваком месту…
Има људи који мисле да су добри хришћани ако другима силом намећу Христа, ружећи их ако Га не прихватају. То са Христом нема никакве везе…
Уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу...
Бриге су такве да немиром разарају човека и све његове делатности бивају неуспешне…
Свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда. Тако и Христос ако се налази у нашем срцу…
Кад год помислимо на мисионарски рад, мисао нам крене ка вештини причања или убеђивања. Права мисија не налази се у речима...
Супружници се више него усамљеници треба да приближавају Богу. Због обавеза које имају њима је потребна и већа помоћ Божија…
Свакодневно се гневимо и заборављамо да је гнев смртни грех. Ово зло често је темељ многих других зала која се рађају у срцу човековом…
Наша права Отаџбина је тамо где су наши свети оци и славни преци, а то је Царство Небеско. Тамо се стиже светом вером и честитим делима…
Смисао ових речи је у нашем молитвеном искању од Оца Небеског да не допусти нам да будемо побеђени у искушењу…
Немање Христа значи немање љубави; немање љубави значи самоуништење…
Пост је уздржање од свега, што може да се испречи између вас и Бога, повлачење у своју унутрашњост и обитавање тамо само са Господом…
Сјај и богатство, телесна задовољства, лепота и власт… све нестаје као сан; али нестају и патње, страдања. Све је супротно…
Ми превише често размишљамо о својим проблемима а премало о својим талентима. А старо животно правило, које нас нажалост не уче у школама, гласи: „Чему посветиш пажњу, то и расте“. Прича која је пред вама је један мали, необични подсетник баш на ту животну лекцију. Врло важну лекцију, за сва времена и све нараштаје.
Они што осуђују, то су они који немају саосећања за друге људе. И због тога је тај гори од демона…
Изрека да је пут до пакла поплочан добрим намерама, можда највише долази до изражаја у односу родитеља према деци. У жељи да детету максимално угоди и олакша живот, родитељ и не слути да га тиме, заправо, онеспособљава за сва времена. Својом нерасудном љубављу и добротом родитељи своју децу чине неспособном.
отребно је да до срмти држимо осећање покајања, јер уколико изгубимо ово осећање, изгубићемо благодат…