Многи данас гледају на неправду равнодушно сматрајући да није њихово да се мешају у туђе односе. А гледати на неправду равнодушно исто је што и творити је…
Човек који не плаче постаје агресиван. Мушкарци сматрају да је плач карактеристика жена па се уздржавају. Али, то је један од путева стицања агресивности…
Трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих.
Има људи који мисле да су добри хришћани ако другима силом намећу Христа, ружећи их ако Га не прихватају. То са Христом нема никакве везе…
Велика напетост и нервоза владају људима. На сваком кораку срећемо људе спремне да се истог трена устрме на ближњег мислећи да тако штите себе. Оци у томе виде последицу удаљавања од природног и једноставног живота без сувишних жеља, планова и стремљења удобностима који компликују живот и стварају напетост.
Наша права Отаџбина је тамо где су наши свети оци и славни преци, а то је Царство Небеско. Тамо се стиже светом вером и честитим делима…
Оставши без свога најмилијег људи веома тугују па чак и долазе до очаја. А то је врло погрешно и лоше по душу упокојеног…
Процват монаштва је природан феномен, али као последица тога су се појавили и нежељени ефекти као што су геронтолатрија (обожавање стараца). Ради се о изопачавању харизматичног и светотајинског односа духовног очинства, које срећемо у православној традицији и који се заснива на тајни послушности своме духовнику.
Колика је само склоност човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
Болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима да овладају…
Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао, речи су Апостола Андреја као најдивније сведочанство љубави према Христу…
Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо…
Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву…
Када човек у срцу има настројење ка добру и светости живота, онда никаква изненађења нису у стању да га са тог пута поколебају. Светоотачка ризница чува мноштво примера из живота људи који нису поклекли пред искушењем, већ су именом Божијим успели да се отргну из понора који им је искушење припремило. Ево једног таквог примера...
Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења…
Празновање Преподобног Прохора Пчињског у њему посвећеном манастиру, праћено је обилним изливањем мира, какво није забележено у новијој историји ове светиње.
Спољашње понашање може да покаже једног савршеног светитеља, а када се покаже његов унутрашњи свет, да је...
Неизмерно је богатство које човеку доноси трпљење. Ни једна врлина не обилује толиким спасоносним потенцијалима као трпљење…
Велика је несрећа ударила на наш народ. Све што је писано дешава нам се. Све што се пророковало на нас се сручило. Постали смо поруга међу народима. Сви нас каменују, сви на нас бацају поругу, сви траже да се дигне суд на нас, а ми одбрану не тражимо, Бранитељу се не обраћамо.
Примивши на Себе људско тело Бог у Христу исцељује људску природу од греха, али, човек и даље остаје слободан за избор…