Кашњење на почетак службе Божије постало је правило у нашем народу. Као да је небитно да ли смо присутни од почетка или смо на Литургију стигли пред сами њен крај. А и не пада нам на памет да Литургија започиње онога тренутка када смо отворили очи у недељно јутро и помислили на свети храм...
Објављивање туђих грехова и моралних падова већи је грех него онај о коме се објављује. Објављивање туђих грехова није ништа дуго до умножавање греха. По том принципу функционишу и медијска средства и тиме још више загађују духовну атмосферу човечанства.
Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш.
Један подвижник мољаше се Богу да му открије многе тајне. Ево шта му би откривено на путу за село у које је кренуо...
Родитељи често греше у ономе што се тиче њихове деце, као уосталом и деца. Деца не слушају родитеље и зато им све иде лоше. Родитељи су дужни да уче децу доброме и да им отварају очи онда када ће нешто што деца желе сада у будућности бити лоше.
Сваки пријекор да примиш с радошћу. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гњевиш нећеш доспјети у савршенство и спасти се…
Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро…
Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано…
Сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана…
У Првој посланици Коринћанима 5:1–5 апостол Павле упозорава црквену заједницу у Коринту на недопустив случај блуда у њој: један члан заједнице има жену свога оца. Он позива заједницу да се преступник преда „сатани на пропаст тела да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор 5,5). Како разумети ове апостолове речи?
Супружници се више него усамљеници треба да приближавају Богу. Због обавеза које имају њима је потребна и већа помоћ Божија…
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Трудимо се да срце и намере ближњих тумачимо позитивно, а не негативно…
Бог није наредбодавац и због тога су његове заповести саветодавне. Ми их прихватамо или не прихватамо по својој слободи…
Постоје ствари које би хришћанин требало да свакодневно чини, баш као дисање и храњење тела…
Свети Апостол Павле вели: “Ја више не живим, у мени живи Христос”. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни.
Бес усмерен ка другоме изазива само оно што препознајемо код себе. Зато се морамо запитати која је наша кривица у томе што други чине…
Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао…
Прави се хришћанин препознаје по томе што пребива у непрестаној молитви, у сваком тренутку и на саваком месту…
Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста. Ова наивна и наоко добронамерна констатација испуњена је отровом. Њен прави смисао је у протеривању Цркве из учешћа у друштвеним процесима, одузимању права Цркви да утиче на живот и маргинализацију свега онога што она има да понуди друштву.
Свакодневно се гневимо и заборављамо да је гнев смртни грех. Ово зло често је темељ многих других зала која се рађају у срцу човековом…