Они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?
Благочешће означава благо, то јест, добро поштовање Бога. На делу се благочешће показује у добром, истинитом, нелицемерном поштовању Бога…
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Неизмерно је богатство које човеку доноси трпљење. Ни једна врлина не обилује толиким спасоносним потенцијалима као трпљење...
Доста раширени облик туге јавља се код људи претерано оптерећених бригама овога света. Увек несигурни у себе, неповерљиви, и забринути ови људи у страху ишчекују сутрашњицу…
Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Предати себе светој вољи Божијој значи заштити себе од беспотребних брига. Гледати у будућност а не видети садашњост је погубно по човека...
Када је јеврејски народ, браћо и сестре, изашао из египатског ропства, на путу према обећаној земљи врло лако је нарушавао старозаветне законе, врло лако се одлучивао за клањање идолима и за напуштање вере отаца својих. Заборавили су брзо све оне муке које су трпели за време робовања у Египту. Заборавили су и сва она чудеса која је Господ преко Мојсија учинио како би им помогао да се ослободе и преживе у пустињи. Чак и у тренутку када је Мојсије на Синају примао Закон Божји и заповести, они су направили златног идола и клањали му се.
Јеванђеље је творевина Богочовека Христа и наука Божија, а не људска. Ми знамо да су четири Јеванђеља написали ученици Христови, да су то њихова сведочанства речи коју је Господ Исус Христос проповедао и сведочанства свих дела која је чинио и потврђивао знацима и чудесима.
Кад одјек богоносних проповеди протојереја-ставрофора Љубивоја Радовића, изговорених пригодама, али и домашених у посебној промисли, стигне у писану реч, онда се добије једна текстуална бројаница, која има још један свој живот.
Живимо у свету испуњеном себељубљем и саможивошћу. Већина људи мисли да је све врти око њих па се и они сами окрећу око себе. У том кругу скоро и да нема места за друге, осим када нам затребају. Проблеми и потребе других далеко су од наших размишљања.
Ако све што радимо радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Свако од нас има неку “своју истину”, своје виђење истине, свој рат за њу… А Истина је – само једна…
Причамо, причамо и само причамо… И само да бисмо причали а и не слутимо да: “За сваку празну ријеч коју рекну људи даће одговор у дан Суда” (Мт. 12, 36)…
Наша лични планови постали су наша лична светиња. Њој прилагођавамо и све наше активности, па чак и благослове духовника…
Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу али не из осећања љубави према Њему…
Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот…