Није празник само на дан када се празнује. У Цркви празник почиње већ са вечерњом службом а то значи да до тог времена ваља завршити све обавезе и послове. Нисмо ли стигли обавити све, урадимо зато више у данима који претходе празнику!
Оговарање је страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање.
Бог очекује од нас да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде…
Премилостиви Господ, љубећи нас и желећи да нас спаси и сачува да не залутамо, да не будемо робови својих страсти, шаље нам различите жалости, болести и лишавања.
Почни да се трудиш око нечега и не посустај... Бог ће видети да то искрено желиш и даће ти... Човек не постиже ни једно унутрашње добро сам по себи, ако не дође благодат; и благодат не даје човеку ништа ако се сам не потруди...
Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе.
Невоље су одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење Богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу.
Не узнемирујте се због неуспеха... Нека их буде... Само не одустајте од намере да идете насупрот телу, и у великом и у малом.
Данашњи човек слободу не користи за добро, за освећење, већ за посветовњачење. Зато, све што радимо на такав, недухован начин, нема благослов Божији и не успева. А тај начин, то је углавном рад недељом и празником.
Треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни.
Попут Јудеја који су, не разликујући суштину од форме, оно што је од Бога од онога што је од људи, распели самога Богочовека, тако и међу хришћанима има не мали број оних који вођени гордошћу, насрћу на ближње осуђујући их за погрешке које чине у црквеном животу, сматрајући истовремено своју ревност равном светитељској.
Које је то неупоредиво добро и благо које траже и којим живе хришћани? Сам Господ. Он се ни са чим не може упоредити, јер је све, колико год да је добара, од Њега потекло, и Он је наследство и живот хришћанима.
Заљубљен човек не пита ни за род, ни за године, ни за богатство своје љубљене.
Од парохијана нико не тражи да верују свештенику. Ми верујемо Богу, а свештеници су само Његове слуге и оруђа испуњења Његове воље.
Када би савремени човек мање наседао клопкама у које га увлаче зле силе, извесно је да би се изменила и читава наша планета у којој централно место заузима човек.
Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна - то су вође и старешине народне, срце изнемогло - то је народ.
Беседa са свештеником Илијом Шугајевим, старешином храма Архангела Михаила, у граду Талдому, намесником цркава Талдомског округа.
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.
Празнујући духовне дане Христос нас истинито васкрсава и уздиже у духовне висине. Али, потребно је не само да не радимо и не мислимо о пословима, већ да се свом душом удубимо у смисао дана у који празнујемо.
Бог је узрок и почетак свега, суштина свих бића, живот свега живога, разум словесних бића, ум свих умних бића...