Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако и ђаво настоји да доведе човека до очајања.
Данашња, грађанским ратом разорена, Сирија је оно место, где се, како изгледа, открива смисао у древности произнесених есхатолошких пророштава. Тамо где су се силе зла подигле на хришћане, на наследнике распетога Бога, где се са зверском силином понижава Христов Крст! Зашто је Крст који краси храмове древне Малуле и који хришћанин пажљиво чува на грудима, постао разлог за предрасуде и мржњу?
Да бисмо примили и у срцу осетили Светлост Христову, потребно је - колико је могуће - одвратити се од видљивога.
Суд, логика и људска правда не само да су непоуздани партнери него су и велика сметња нашем спасењу. Осим што су својеврсно криво огледало које витопери ствараност, ове три узданице човековог самољубља осујећују и спречавају Божију благодат удаљавајући тиме човека од смисла и циља сопственог постојања.
Пријатељство (љубав) према свету непријатељство је према Богу. Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4;4). Бог је насладе сачувао за вечност, јер су и Он и твоја душа бесмртни.
Колико само људи буде удаљено из цркве неким непромишљеним гестом грубости, агресивности или немара људи који су у њој домаћи. Колико само штете цркви и душама људи који би да се обрате Цркви и започну духовни живот може нанети оваква неодговорност. Због тога рад у цркви мора постати најодговорнија дужност коју би обављали људи ватрене вере и истинске доброте.
За духовна дела пре свега је потребан Божји благослов, а он се може задобити само ако су нам побуде чисте, а не ако у позадини наших намера стоји угађање нашој сујети.
Да ли сваки хришћанин може да рачуна на то да ће наћи старца за свог духовног руководиоца? По речима преподобног Симеона Новог Богослова и других отаца, ко истински и смирено, са великом молитвом тражи учитеља у путевима Божанског живота, тај ће по речима Христовим „тражите и даће вам се“ таквог и наћи.
Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна.
Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: Ходите к мени!
Људи овога света, они себе споља украшавају, а остављају оно што је најважније, што нас чини људима - правду и милост и веру, истину и љубав.
Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога.
Бог гледа на срце. Узалуд се молимо ако је наше срце пуно злобе, срџбе, отимачине и свеколике зле ревности.
Не постоји техника којом ћемо присилити Духа Светога да се излије на нас, ма какво узвишено и интелектуално мислили и умовали. Само мисао Божија, која је од Духа Светога, има божанско дејство и моћ да мења душе. Зато је велико је зло када своје расуђивање видимо као оно које је од Духа Светога. То је онда мозгословље, а не богословље!
Највећа радост радосних је мир, а њега ако нема, неће ни радост имати силе онда кад рат одагна мир. Богу и Божјем близу су сви који воле мир и који се гнушају и клоне раздора.
Постојање потребе човека да све мери и изабира својеврстан је показатаљ његове ограничености и несавршености. Међутим, у тој склоности огледа се и човекова слобода воље. Како то изгледа у духовном животу?
Свако ко упражњава добродетељи, спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога?
Јунаштво је врлина, а неразумна храброст грех. Јунаштво је смели покрет душе на делање врлине, а неразумна храброст је дрскост, наглост и непромишљен покрет душе у нерасудном пориву.
Пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочитамо интервју са оцем игуманом Петром Мешериновим из Руске Православне Цркве. Наслов текста гласи: Тужно је што млади одбацују Цркву као терет. Тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православних породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин живота? Где, како и због чега се губи њихова оцрквовљеност?
Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.