Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе”. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте, дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.
Као јагње на заклање вођен би. (Ис. 53, 7) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Да није човекољубив и дуготрпељив, да ли би Господ од тебе трпео вређање, да ли би се оваплотио, да ли би пострадао и умро за тебе, да ли би ти дао своје Пречисто Тело и Крв, на које са страхом и трепетом гледају анђели?
Пустиња није само место безводног песка и сунчане празнине - она је простор где се срце, ослобођено свих звука овог света, може чути. Света Марија Египћанка није тражила славу ни признање људи; њена молитва била је тиха, а покајање дубоко као ноћно небо изнад пустиње. Њена прича није о греху, већ о томе како једна душа, иако залутала до крајности, може да пронађе пут ка светлости - ако је воља довољно јака, а срце довољно искрено.
Родом из Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске вере. Бавио се трговином, од чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.
Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање...
Овај свети отац наш Макарије родом је из Цариграда. Као дете он остаде сироче, и одгаји га његов рођени ујак. Он га даде на школу. Пошто је био даровит, а и врло вредан, он за кратко време изучи мудрост Светога Писма, и познаде ништавност и пролазност земаљских ствари и непролазност и вечност небеских. Стога напусти Цариград, оде у манастир Пелекит и замонаши се добивши име Макарије, а дотле се звао Христофор. Он тамо прође сва манастирска послушања и стече врлине. А нарочито стече велико смирење. Зато га братија изабраше за игумана. Он би и превелики чудотворац: преко њега Бог исцељиваше неизлечиве болести; а једном у време суше на његову молитву Бог даде кишу.
Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати манастир светог Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. године.
Знаменити пастир цркве из II века. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Светог Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се, опет, да унесе мир у цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако око 170. године путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, свети Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. године.
Животопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније, патријарх јерусалимски. Неки јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бежати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: „Авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага!” Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања, његовог жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних седамнаест година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном Крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст, изађе поново у притвор цркве пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: „Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир!” Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру светог Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих четрдесет осам година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога када стајаше на молитви, виде је Зосим како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да јој идуће године донесе Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. Утом виде према месечини да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: „Погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу Божествених Тајни”. Из овога написа дозна Зосима, прво, њено име, и друго, и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила, стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир, исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Света Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530. године.
Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.
Тако и ви имате сад жалост, али ћу вас ја опет видјети и радоваће се срце ваше. (Јов. 16, 22) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Они који се свакога дана жртвујују из љубави за своје ближње, удостојиће се да у њима Христос обитава, заједно са Својим Оцем и Духом Светим. У овој краткој причи се скромно и слатко магаренце које подноси жегу напорног дана, терет и муку, батине и псовке, удостојило да на њему буде Принц принчева и Цар царева, и да се на њему покаже Слава Господња.
+++ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети (Недељу дана пред Ускрс) Сутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!” Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?” А Он им је одговорио речима из Писма: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу”. Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.
Деци непросвећеној светим крштењем Господ даје покој и удео у вечном животу...
Заиста овај бијаше син Божији. (Мат. 27, 54) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот и за спасење наше душе. Наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Они разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. И тада, скоро пропале и умрле, Господ нас покајањем васкрсава, чисти, приближава Себи, сједињујући нас са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Због тога је прича о васкрсeњу Лазара прича о сваком од нас.