Епископовао на престолу Римском од 127 до 139 године.
Овај преподобни родио се у Цариграду од побожних и веома богатих родитеља. Пошто још као дете постаде побожан, он заволе да се обуче у монашку схиму. Зато отиде у околину Никомидије, и тамо се у једном манастиру званом Павлопетровом замонаши. И он толики успех постиже у врлинама, и толико се прочу, да и цареви сазнаше за њега. Упознао се са светим Теодором Студитом и другим светим исповедницима и радио са њима на васпостављању поштовања светих икона. У време пак цара Лава Иконоборца, би оптужен због поштовања светих икона. Због тога би стављен на разне муке, и поднесе најсуровија прогонства и невоље. Но он остаде непоколебљив, и до краја се држаше Православља. И тако отиде ка Господу радујући се, 821 године.
Ученик светих апостол и патролошки писац. Од њега имамо сведочанство о Јеванђељу Матејевом и Марковом, о четири Марије и браћи Господњој, као и један непотпуно сачуван спис: Изјашњење Речи Господње.
Пустињаци сиријски. Један од њихових нарочитих подвига било је ћутање. По смрти светог Таласија 440. Лимније пређе ка светом Марону (14. фебр.) и тамо се подвизавао на врху планине под отвореним небом.
У време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ, који их је записао у Књигу Живих на небесима”. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I диван храм у XII веку.
У време цара Максимијана би велико гоњење хришћана. У граду Апамији сирској Маврикије беше старешина месне војске. Незнабошци га тужише цару као хришћанина и као сејача вере хришћанске међу војницима. Сам цар дође и поведе истрагу. С Маврикијем би изведено пред цара и седамдесет војника хришћана, међу којима и син Маврикијев Фотин. Ни ласка ни претња царева не може поколебати ове јунаке. На претње цареве одговорише: „О царе, нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!” Када цар нареди те свукоше с њих војничке појасе и хаљине, они му рекоше: „Бог наш обући ће нас хаљинама и појасима нетрулежним, и вечном славом!” Када их цар укореваше што су презрели част војничку, дату им од њега, они одговорише: „Чест твоја је бешчешће, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт!” Тада цар нареди, те пред очима Маврикијевим посекоше му сина Фотина, да би тиме устрашио оца и остале. Но Маврикије рече: „Испунио си нашу жељу, о мучитељу, и послао си напред пред нама Фотина, војника Христова”. Тада их цар осуди на најнечовечнију смрт: одведоше их у неко блато, обнажише, привезаше за дрвеће и намазаше медом, да их комарци, осе и стршљенови изуједају. У страшним мукама предадоше душе Богу тек десетог дана и одоше да се вечно радује с ангелима светим на небу. Хришћани тајно узеше тела њихова и чесно погребоше. Ови храбри Христови војини пострадаше око 305. године.
Свети мученик Маврикије и седамдесет војника
Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. (Мк. 9, 29) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Рај је стање твога духа, твоје свијести, он је одраз твоје доброте, он је састављен од твоје љубави, он је твоје огледало, он је твоја истина и смисао твог живота.
Ови преподобни беху међу првим ученицима преподобног Јевтимија Великог[7]. Андреј беше родом са острва Митилине, и беше сродник оног Сидонија који беше учитељ Светом Јевтимију. Анатолије пак беше из Раита са Синаја. Оба ова преподобна дођоше истовремено Светом Јевтимију: Андреј дође са своја два брата, Стефаном и Гајаном, а Анатолије са Јованом презвитером и Таласијем.
Његов спомен се врши 26. новембра, где је и његово житије.
Преподобни Георгије беше син побожних родитеља, Теодосија и Мегете, који беху из града Кромне, близу Амастриде на Црноме Мору. Но пошто родитељи овога светитеља до старости своје остадоше бездетни, они мољаху Бога постом и молитвом, да им да порода. To и би. Јер божански глас им откри и зачеће, и име, и архијерејски чин овог њиховог сина Георгија који се имао родити у њиховој старости. А када се роди дете, и би одојено, оно потпуно одбаци све привлачне и привремене ствари, и свим срцем приону за будућа блага. И труђаше се у изучавању божанских и човечанских ствари. Гледајући такве врлине свога детета, родитељи се радоваху и слављаху Бога. А кад стече довољно образовања, он се удаљи из свог завичаја и оде у једну планину. Тамо пронађе једног чесног старца, и прими од њега анђелски образ монашки. А кад се старац његов упокоји, он оде у Вонису, што је близу Амастриде, и тамо изнураваше себе блажени сваким притешњењем и подвигом. Но када амастридски[3] епископ сконча, овај преподобни би приморан, иако није хтео, да заузме његов епископски престо, као свећа своје место на свећњаку. To би по избору Божјем и уз сагласност свештенства.
Као адвокат рукоположен у чин свештеника, потом постао патријарх 565. године. Писао каноне који су ушли у Номоканон. У време његово унета је у литургију божанствена песма: Иже херувими, а исто тако и Вечери Твојеја Тајнија. Мирно скончао и предао душу своју Богу 577. године.
Велики ревнитељ и заштитник Православља. Као такав нарочито се истакао на I Вас. сабору где је учено и разложито побијао учење Аријево. Са осталим Светим Оцима Евстатије исповедаше правилно да је Исус Христос као Син Божји раван Оцу и Духу Светом по божанском суштатству. По смрти цара Константина аријевци опет некако добију превагу, те почну љуто гонити Православље. Св. Евстатије буде свргнут са свога престола и протеран најпре у Тракију а потом у Македонију. Страдаше много и дуго, док најзад не предаде свету душу своју Богу, 345. године.
Пустињак на месту званом Символи на Олимпу азијском. Измалена ступи Тимотеј у манастир, замонаши се, и све до дубоке старости проведе земно време у посту, молитви, бдењу и непрестаном труду. Чист и целомудрен остао кроз цео живот. А чистим и целомудреним Бог даје власт над духовима злобе, па је даде и Тимотеју. Својим трудом око душе своје свети Тимотеј успе, да у себи сазида диван дом Духа Светога. Овај свети човек упокојио се 795. године.
У време грчког цара Ираклија удари персијски цар Хозрое на Јерусалим 614. године, опљачка град, однесе Часни Крст у Персију и повуче у ропство огроман број хришћана, међу овима и патријарха Захарију. Јевреји му помагаху у чињењу зла хришћанима. Између осталих јеврејских пакости помиње се и ова: откупе Јевреји од Хозроја деведесет хиљада хришћана и као своје робље све побију. Остао је четрнаест година стари патријарх у ропству. А од Часнога Крста пројаве се многа чудеса у Персији, тако да су Персијанци говорили: „Хришћански Бог дошао је у Персију”. Доцније примора Ираклије цара персијског да врати Часни Крст с патријархом и преосталим робљем у Јерусалим. Сам цар Ираклије унесе Крст на својим леђима у свети град. Остале дане своје проведе свети Захарија у миру и пресели се ка Господу 631. године. На престолу га замени патријарх Модест, после кога дође свети Софроније (в. 11. март).
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Који Њега (Христа) вјерује, не суди му се, а који не вјерује, већ је осуђен. (Јов. 3, 18) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави.