У школским програмима, кроз уџбенике и предавања, еволуција се представља као званично и једино научно објашњење постанка живота и човека. Не као једна од могућности, већ као утврђена научна истина. Дете које то слуша не мора нужно да постави питање, али га може понети у себи: „А шта ако нисмо настали случајно? Шта смо ми заиста? И зашто у нама постоји нешто што не може да стане ни у једну формулу?“
Причу о животу не може да исприча случајност: Логичке рупе у теорији еволуције
Дарвинова теорија еволуције настала је у 19. веку, у доба када је свет почињао да гледа на човека као на скуп механичких процеса. У основи, дарвинистичка теорија тврди: живи организми се временом мењају кроз насумичне мутације; они чије мутације дају предност у преживљавању, преносе их даље („природна селекција“); тако је, временом, из једне ћелије настало све – од бактерије до човека. На први поглед, ово делује логично: мале промене плус пуно времена равно је великој разлици.
Ипак, та теорија је и даље само то – теорија. Није доказана, није потврђена као потпуна слика порекла живота. Када се загребе испод површине, појављују се озбиљне логичке рупе:
● Насумичност не може произвести комплексност без интелигенције. Замислите да насумично бацате каменчиће по папиру. Можете добити мрље, али никада Мона Лизу. Информација не настаје из хаоса без ума. А у биолошким системима постоји огромна количина информације – ДНК је буквално језик, са словима, кодом и смислом. Како насумичне грешке могу створити нешто сложеније од било ког људског софтвера? Вероватноћа да се само једна функционална протеинска секвенца од 100 аминокиселина формира случајно износи 1 према 10^130 – број већи од броја атома у целом свемиру. А човек није један протеин.
● Прелазне форме су готово непостојеће. Ако живот еволуира постепено, требало би да имамо милионе прелазних облика. Дарвин их је очекивао. Али и после 150 година модерних ископавања, имамо тек неколико спорних примера. И ту је тумачење више уметност него наука. Није ли логичније да их није ни било?
● Мутације су углавном негативне. У медицини, мутација најчешће значи болест или дисфункцију. Како онда мутације могу бити извор не само живота, већ и сложености, лепоте и сврхе? Иако теорија еволуције постулира „корисне“ мутације, те су ретке, обично подразумевају губитак функције, или адаптацију, а не стварање новог. То више личи на одржавање постојећег него на настанак новог.
● Дарвинове сумње. Приче о његовом одрицању пред смрт често се одбацују као мит, али је несумњиво имао озбиљне недоумице. Сам је написао: „Не могу да поверујем да је око, са свом својом невероватном комплексношћу, настало путем природне селекције.“ Дарвин није био догматичар; његови следбеници често јесу.
Еволуција можда може објаснити микроеволуцију – промене унутар врста. Али не може објаснити: настанак живота, ДНК, свест, морал, уметност, љубав, душу, питање смрти, и питање зашто ишта постоји.
Материја не може измислити смисао: Човек је више од биологије
Случајност може створити хаос – али не поруку. Мутација може донети болест – али не музику.
У ДНК налазимо код. У срцу човека – чежњу. У уму – питања. У души – осећај да припадамо неком кога тек треба да сретнемо.
Ако живот настаје случајним мутацијама, како онда објаснити појаву онога што није ни корисно, ни наслеђено: уметност, поезија, самилост, жртва, молитва, осећај кривице, трагање за смислом? Који ген кодира патњу за смислом? Која мутација рађа љубав?
Еволуција може описати боју коже. Али не може душу. Не може љубав. Не може оно што у човеку светли као нешто ванвременско.
Ако смо од блата – ко је дунуо у то блато?
Љубав као траг Творца: Од случајности до смисла
Ако постоји нешто у човеку што се не може свести на гене – онда то није од овога света. А ако није – онда је дато. Дунуто. Послато.
Љубав није стратегија преживљавања. Ни продукт мутације. Ни последица борбе. Љубав није објашњење – љубав је сведочанство.
Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети – није само појам вере, већ логичан одговор на питање: зашто постоји лице, дијалог, однос? Љубав не може потећи из усамљености. Она постоји само ако у бићу постоји вечно „Ја“ и „Ти“.
Ако све сводимо на случајност – онда нема греха, ни врлине, ни наде. Али човек не може да живи тако. Он то у срцу зна.
Када мајка загрли дете – то није мутација. Када човек плаче над неправдом – то није стратегија. Када неко опрости – то је светлост.
Ако све ово није наука – онда је нешто више: сведочанство да постоји Бог. Да човек није настао – него је позван. Није састављен – него је вољен.
Позив на преиспитивање
Не плашимо се учења. Али ни истине.
Теорије ће се мењати. Али оно што у човеку вапи за смислом неће нестати.
Ако човек верује да је љубав више од хемије – онда већ сведочи да је створен по Лику Онога који је Љубав.
И нека се чује: Љубав није мутација. Љубав је позив. А човек је одговор.
За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић