У ужурбаном свету где драгоцени тренуци искрене пажње пролазе неопажени, једна мала девојчица, чије тело не познаје плес корака, подсећа нас на несаломиву снагу срца које уме да прелети све препреке, чак и када ноге остају непокретне. Њена упорност да пронађе радост и спремност да поклони свој сан за туђи осмех, говоре о љубави која се увек враћа. И иако често не примећујемо такве особе, шта се догоди када таква чиста љубав ипак пронађе сродно срце?
Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом”. Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадест пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.
У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).
Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје”. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незна- лац”. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушта- ше са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкр- саваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све мона- хе, посаветова их и предаде дух свој Госпо- ду, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.
Чудотворна заштита Пресвете Богородице испољава се кроз веру и чистоту оних који јој се са поверењем предају. Прича о две девице и њиховој мајци постаје сведочанство о томе како провиђење, праведност и милост увек тријумфују над клеветом и сумњом, а благочешће - над злом.
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер прије бијаху у завади. (Лк. 23. 12) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Једноставно звучи заповест о љубави према Господу али много тога подразумева…
Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
И3 Ермупола. Пострадао за веру у Христа - са каменом о врату бачен у реку.
ПОСТРАДАЛИ за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.
Свети Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају. Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни, за време цара Максимијана Галерија.
Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.
За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.
Управљаше, мудро и ревносно, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона, он се успротиви цару, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград, и беху положене прво у цркву свете Софије, из које је за живота и изгнан био, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта, и опет 13. марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу.
И сабраће се пред Њим сви народи. (Мат. 25, 32) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Колико је оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали реч Христову кроз своја дела…
Сваки тренутак живота је важан, а свака мисао и дело остављају неизбрисив траг на путу ка вечности. У потрази за чистотом и ослобођењем од унутрашње таме, искрено покајање постаје светлост која води ка обнови душе. Како заиста спознати дубину сопствене грешности и отворити се за преображајућу моћ Божанске Љубави?