Једна прича о шарама, случајностима и заборављеном Творцу

Седео сам у парку препуном људи. На клупи преко пута мене биле су једна девојчица од пет-шест година и њена мајка. Девојчица је нешто жврљала по листу папира, а мајка је читала књигу. Био је обичан дан.

И онда је девојчица склонила поглед са папира, загледала се негде испред себе и тихо рекла, довољно гласно да сам је чуо:

„Мама, види оног голуба! Бог му је нацртао огрлицу! Можда зато да ако зна да је леп, никада не буде тужан?“

Мајка је подигла поглед, насмешила се, и ништа није рекла. Само ју је пољубила у косу. Девојчица се вратила свом цртању, као да је изговорила нешто сасвим обично.

Погледао сам тог голуба – ништа необично. Сваког дана их виђам. И нико, сем те девојчице, није обратио пажњу на њега. Људи су пролазили, гледали у телефоне, бавили се својим стварима – као да су изгубили способност да виде ишта сем себе.

Ипак, овај голуб је имао нешто што ме зауставило. Није била боја, ни лет, ни понашање. Била је то шара око његовог врата – савршен круг, као огрлица, као знак. И први пут тог дана, заправо сам видео једну велику истину – чудо које је, тог обичног дана у парку, само једно срце искрене и мале девочице умело да открије.

Размишљајући о њему, закључио сам да тај сасвим обичан голуб постаје тачка у којој се укрштају наука, поезија и Бог. Шара је изгледала толико прецизно, толико ненасумично, да сам помислио: Каква је вероватноћа да та, баш таква шара, настане на једном обичном голубу? Неко би рекао: мала. Неко други – занемарљива.

Али истина је вероватно следећа: тај број, та математичка вероватноћа, превазилази све људске капацитете за поимање количине и величине. Толико је огромна, толико тешко замислива, да не вреди ни покушавати да се израчуна. О њој се не може ни разговарати – јер она није од овог света бројева, него од оне танке границе где бројеви престају да значе ишта.

Јер, шара на једном голубу, са том симетријом, преливом, обликом – зависи од:

• хиљада гена (који имају на хиљаде варијанти),
• њихове интеракције (које нису линеарне),
• епигенетике (утицаја окружења на израз гена),
• процеса развоја пера, распоређивања меланина, па чак и температуре и положаја у јајету,
• и на крају – „случајног“ тренутка настанка „мутације“ која је тај образац учинила баш таквим.

Све те варијабле заједно, када би их неко покушао да израчуна, довеле би до броја толико огромног да га људски ум више не може ни замислити – броја који има више нула него што има зрна песка на свим плажама света.

Али поента није у броју.

Поента је у томе што је та девојчица, баш тог дана, баш у том тренутку, баш на том месту – приметила тог голуба. Поента је што је у том обичном тренутку, у тој „обичној“ животињи, угледала нешто што није обично. Нешто што је било више од естетике и биологије.

И зато се намеће питање: Да ли је могуће да је та шара резултат само хиљада мутација и генетских насумичности? Или је могуће да ју је Творац намерно доделио том једном голубу, да би бар неко од нас имао прилику да се заустави, задиви, и први пут у животу осети оно што је увек било ту – трагове Творца у лепоти која се не мора објашњавати.

Јер – шта ако није случајно?
Шта ако је та шара – порука? Знак? Позив?
Шта ако свет није машина, него симфонија? А Бог није одсутан творац, него тајни композитор који оставља трагове лепоте у најнеочекиванијим нотама?

Јер Творац не мора увек да говори кроз огњени стуб или пламтећи грм. Понекад проговори кроз једну огрлицу од пера.

А понекад неко ко угледа такво створење – неку ситницу на њему, шару, нијансу, било шта за шта је мислио да је сасвим уобичајено – застане, ни сам не знајући зашто. А онда схвати да није застао случајно. Застао је јер га је Неко позвао. И тада му постаје јасно: „Ово је потпис Творца. Нема такве случајности.”

Један пријатељ је недавно, у разговору о еволуцији, поставио вештачкој интелигенцији једно једноставно питање:

„Каква је вероватноћа да си ти настала случајно? Да је негде постојала гомила електронских делова, да је ударио гром – и ти се 'само тако' појавиш?“

AI је одговорила: „Наравно, свима је јасно да је то немогуће. Иза мене стоје инжењери, програмери, логике, структуре, кôд.”

Али ако је вештачкој интелигенцији потребан творац – шта је тек са стварном интелигенцијом? Са разумом, срцем, љубављу, страшћу, са сузама, сновима и песмом? Са способношћу да гледаш голуба и – осетиш Бога?

Случајност није одговор. Случајност је бекство од питања.

Свет није настао сам од себе. Ако постоји симфонија – мора да постоји и композитор.

О шарама, случајностима и духовном оку

Понекад људи кажу: „То ти се само чини. Природа је пуна случајности.“ Али, да ли је то баш тако?

Када загледаш шаре на животињама – видиш уметност. Видиш дизајн. Видиш поруку. Понекад у шарама препознајеш симболе, обрасце, готово као писмо. Не зато што си параноичан, него зато што ти је душа прогледала.

Најлакше је све свести на „то је случајност“. Али то је као да гледаш слику Рембранта и кажеш: „Па то је само платно и боје, ништа више.“ Јесте, технички гледано, у праву си. Али душевно – промашио си суштину.

Јер та шара баш на том голубу теоретски може да настане случајно – као што теоретски може да се деси да неко баци милион коцкица и све падну на шестицу. Али – да ли стварно верујеш у то?

Ево поређења: Замисли да у песку видиш написано: „Ти ниси сам.“ Да ли би помислио да је ветар дувао милион година и случајно поређао зрнца песка тако да формирају те речи? Не би. Зато што је то порука. Зато што је то облик који говори.

И једна шара на голубу, када у теби пробуди мисао о Творцу, постаје управо то – порука.

Шта кажу они који су свет истражили?

Многи мисле да је наука у супротности са вером. Али то говоре они који нису ни једно ни друго дубоко проучили. Велики научници који су обликовали свет у ком живимо – неки од њих су отворено говорили о Богу. Не као о „рупи у незнању“, него као о Творцу који стоји иза реда, лепоте и логике.

„Задивљен сам што људи бирају да лутају у мраку по многим важним питањима када им је Бог дао тако дивну књигу.“
– Мајкл Фарадеј, отац електромагнетизма

„Како напредујемо од једног врха знања до другог, изненада откривамо да су теолози сваки од њих одавно савладали.“
– Џ. Џ. Томпсон, открио електрон

„Из слепе физичке нужности, која је увек и свуда иста, није могла настати никаква разноликост... разноликост створених предмета могла је настати само мишљу и вољом Самопостојећег Бића, Кога називам Господом Богом.“
– Исак Њутн

„Пре него што напустим овај сто, за којим сам обавио сва своја истраживања, преостаје ми само, са погледом уздигнутим ка небу и рукама подигнутим, да захвалим Творцу Универзума на Његовој милости према мени.“
– Јоханес Кеплер

Они нису били наивни. Били су знатижељни. Није их вера спречавала у открићима – напротив, она их је инспирисала. Јер ако свет има Творца, онда је наука истраживање Његовог рукописа.

А ако у теби зазвони нешто тихо…

Ако у твом срцу понекад зазвони нешто тихо, нешто из дубине – знај: ни то није случајност.

Бог нам се не обраћа само у храмовима, на врховима планина или чудесним догађајима. Он нас позива да, видећи мале, свакодневне, неприметне ствари – угледамо Њега, Који је у свему. У једном голубу, у једној шари, у једном трептају ума.

Када неко примети нешто тако „обично“, а ипак га погоди као стрела у срце – можда је то заиста Божији позив. Не зато што је спектакуларан, него зато што си ти у том тренутку био довољно будан да га приметиш.

Јер Бог не виче. Он шапуће. И само они који имају ухо за Њега, чују тај позив.

Не постоје случајне мисли које воде ка Њему. Свако тихо дивљење је можда Божије: „Ево ме. Ту сам.“

А онда је све на човеку – ако и примети голуба, да ли ће окренути поглед ка Небу?

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић