Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.
Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године и примише венце.
Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.
Али остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. I, 24) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Када се небо над нама чини немо, а молитва постаје унутрашњи монолог, како пронаћи пут до истинског сусрета са Богом? Да ли је тишина Неба заиста Божије одсуство, или позив на дубље самоиспитивање? Кључ лежи у смирењу и искрености – признању да смо бића којима је потребно милосрђе, а не само упућивање захтева Богу. Молитва није механички обред, већ живи однос који подразумева узајамну слободу и спремност на сусрет који може донети и суд и благодат. Али, да ли смо заиста спремни да се суочимо са сопственом истином пред Богом пре него што потражимо доказ Његовог присуства?
Колика је само склоноста човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
СКОНЧАЛИ у миру. Разрешење од овог живота уведе Зинона и Зоила у бољи живот.
Имађаше доброг оца, који претрпи много и зло сврши, и мајку злу, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи, да сав свој живот посвети Богу, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја, с Божјом помоћи, и удостоји се царства небескога, у коме се састаде с оцем својим богољубивим.
Ради Христа не хте се удавати, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране, и то сваки други дан, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу, око 377. године.
Беху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча, они осташе у тамници иза њега, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: „Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни”. Узалудна беху сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих, потом му понуди огромно благо - сто и педесет литара сребра - што Евтропије такође одби подсетив намесника, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети, за што они одадоше хвалу Христу, што их удостоји оне смрти, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов, свети Теодор, пре њих прослављен од Христа, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године.
Не бој мало стадо, него веруј и враћај се себи, враћај се Христу и Његовој Љубави, Његовим заповестима које су Љубав, Његовој Светој Литургији и само на тај начин очуваћемо вредности наше државе и народа. Јер у њима огледа се наша верност завету наших предака, у којима налазимо начин да очувамо нашу веру, али и срце Србије, Косово и Метохију.
Ко види мене види онога који ме посла. (Јов. 12, 45) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Осењујући се крсним знаком ми сведочимо Оцу да нас је Њему послао сами Христос, Син Његов…
Патријарх Порфирије упутио је хитан позив на јединство и мир српском народу, посебно апелујући на младе да се уздрже од насиља и мржње. Наглашена је важност међусобног разумевања и поштовања, уз наду у мирну будућност.
Преподобни Саватије основао Саватијевску пустињу, на 12 врста од града Твера, и ту проводио строг подвижнички живот. Да би изнурио тело, носио вериге. Упокојио се у првој половини петнаестог века. Његов достојни ученик и подражаватељ био је свети Ефросин; провео у пустињи 60 година; удостојио се од Бога дара чудотворства. Упокојио се у другој половини петнаестог века.
Рођена браћа. Основали 1397 године Савин манастир, у Тверокој губернији. У њему најпре преподобни Варсанофије игумановао пет година, а после њега преподобни Сава игумановао око 50 година. Преподобни Варсанофије знао цело Свето Писмо напамет. Оба погребени у Савиној обитељи.
Спомен овог св. Апостола врши се 28. јула, где се налази и његово опширније житије.
ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.
Свети Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке...
Овај светитељ рођен је у Фригији. Тамо је и васпитан у хришћанској побожности. У време цара Аврелијана, 272 године, он дође у место, звано Еолида, и дељаше милостињу сиротињи. Тамо га ухвати војвода Руфос, и кад наређиваше светитељу да принесе жртву идолима, он полуде, у њега уђе демон (έδαιμονίνη). Но светитељ се помоли Богу, и ослободи га демона. Због тога га војвода не само пусти на слободу, него и богато обдари. Затим, отишавши у село звано Кими, буде ухваћен од незнабожаца и доведен у идолски храм и принуђаван да принесе жртву.