У времену када се духовна дубина често занемарује, личност Аве Јустина Поповића израња као светионик истинске љубави, мудрости и човекољубља. Архимандрит и духовник манастира Ћелије, Ава Јустин је зрачио топлином, разумевањем и неизмерном брижношћу за свако Божије створење. Он није био само теолог и филозоф изванредног ума, већ пре свега човек са срцем, отвореним за патње и радости свих, без изузетка.

Мудар Учитељ и Дубоки Мислилац

Када говоримо о Ави Јустину, често се прво помисли на његову импресивну теолошку заоставштину – на монументалне томове "Житија Светих", на проницљиве анализе "Филозофије Достојевског" и на бескомпромисну критику хуманизма. Ипак, иза тих дела налазила се душа која је изгарала од љубави према Богу и човеку. Његова мисао није била сувопарна академска расправа, већ животно питање, непрестана потрага за смислом постојања и путем ка истинском обожењу.

"Човек је бесконачно биће, јер је створен по слици Божијој, а то значи – по слици Бесконачног," говорио је. Његово учење о богочовечанском путу није била само теорија, већ позив на трансформацију целог бића, на преображај срца и ума по лику Христовом. Његова критика западног хуманизма произилазила је из искрене бриге за човека, страха да ће се човек, одвојивши се од Бога, изгубити у сопственој сујети и пропасти. Његова љубав према истини била је толико снажна да га је чинила бескомпромисним у одбрани православног учења, али увек са патосом љубави, а не осуде.

Ава Јустин је био и један од утемељивача обнове православне мисли у XX веку. Његова богословска дела, посебно тротомно дело "Православна догматика", и даље су темељни уџбеници на богословским факултетима. Својим делом је повезао источну духовну традицију са савременим човековим трагањем за истином, и поставио темеље онога што многи називају српском православном ренесансом.

Као један од оснивача Српског Богословског друштва и дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду, као и духовник бројним монасима и монахињама, међу којима је најпознатија Света мати Јелисавета, његов утицај на теологију, монаштво и духовни живот у Србији и шире је немерљив. Био је духовник и старцу Тадеју, и многима који су касније постали светила српске духовности.

У преписци са руским, грчким и румунским богословима, Ава Јустин је снажно бранио саборно православље и његов аутентични дух. Није се либио да упути критику савременим тенденцијама у екуменизму, што је сачувано у многим његовим писмима и јавним текстовима.

Срце Отворено за Све: Људи и "Мања Браћа"

Можда се најтоплије успомене на Аву Јустина везују управо за његов однос према људима и целокупној природи. Био је духовни отац стотинама душа – монаха, монахиња, професора, студената, обичних људи. Свакоме је приступао са једнаком пажњом и разумевањем, слушајући стрпљиво, саветујући мудро, али увек са молитвом и благошћу. Његова скромност је била легендарна; иако је био један од највећих умова свог времена, остао је једноставан и приступачан, никада не тражећи признање за себе.

Његова љубав није била ограничена само на људе. Чувене су приче о његовој изузетној љубави према животињама, посебно према птичицама и мачкама у манастиру Ћелије. Један од његових ученика сведочи: "Ава је био тако пажљив, да је пазио и где корача да не згази мрва. Говорио је да је и мрав Божије створење, и да се не сме наносити зло ни чему што је Бог створио."

У једном од својих текстова, отац Јустин пише: "Љубав према Богу се показује и у односу према Његовим створењима. Погледај птицу – њена песма је молитва. Погледај цвеће – оно се моли својим миомиром. Све је то литургија живота."

Његова брига за птице, које су му слетале на раме и јеле из руке, или мачке које су га пратиле у стопу, сведочила је о чистоти срца које је препознавало присуство Божије у сваком облику живота. За њега, сваки цвет, свака птичица, свака кап росе била је одраз Божије лепоте и промисла, и заслуживала је поштовање и љубав.

Трајно Наслеђе Љубави и Мудрости

Ава Јустин Поповић је напустио овај свет физички, али његово присуство и даље снажно осећамо кроз његова дела и сведочанства. Његов живот је био жива проповед љубави, смирења и непрестане тежње ка Богу. Он нас учи да истинска мудрост није само у знању, већ у способности да волимо – Бога, ближњег, и целокупну творевину.

Канонски је прослављен одлуком Сабора СПЦ 2010. године, као исповедник вере и учитељ Цркве, а његов празник се прославља 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару. Његове мошти почивају у манастиру Ћелије, где и данас хиљаде верника долазе да се поклоне, потраже утеху, молитву и наду.

Његов глас и даље говори кроз књиге, беседе, молитве, и присуство у срцима оних који су га знали и који га читају. Његова личност обавезује – не само теологе, него свакога ко тежи Истини. Ава Јустин је оставио путоказе ка Небу, трагове који се не бришу. Како је сам писао: "Светитељи не умиру. Они само постају још присутнији."

На дан када се сећамо Аве Јустина, вреди се подсетити да нас је он позивао на будност срца, на ослобађање од егоизма и на отварање према вечности. Његова порука је и данас актуелна: да се вратимо суштинским вредностима, да пронађемо Бога у себи и око себе, и да живимо живот прожет љубављу која преображава и испуњава. Он је био и остао духовни светионик, показујући нам пут ка миру, радости и истинском смислу постојања – са срцем заиста ширим од света.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић