Кнез новгородски Владимир, унук св. Владимира равноапостолног. Упокојио се 1052. године. И његова мајка, супруга великог кнеза Јарослава I, која се пред смрт замонашила добивши име Ана. Упокојила ce 1051. године.
Ови ови архијереји Божји у разна времена богомудро и свето епископствовали на епископском престолу Новгородском, Богу угодили, себе благодаћу и врлинама еванђелским осветили и посветили, ревносно паству ка Царству небеском водили, и тако Царство небеско и сами задобили.
Богоугодно патријарховао Јерусалимском Црквом у другој половини седмога и почетком осмога века. Упокојио се 706. године. Изгледа да је, због најезде Арапа, боравио дуже времена у Цариграду. Учествовао је на Шестом Васељенском Сабору 680-1. године у Цариграду.
Преко светог Харалампија поверовале у Христа, и за TO мачем погубљене
Џелати светог Харалампија, поверовали у Христа, и за то мачем посечени
Родом из Понта; син богатих родитеља; у младости службовао у војсци; био и на царском двору разносач царских грамата. Дошавши у Антиохију он се настани на једној гори у пећини где су сахрањивали мртваце. У тој гробници он проведе четрдесет година, водећи врло суров живот, очишћујући душу божанским созерцањем и узлажењем к Богу помоћу врлина. Једанпут недељно свети Зинон је одлазио у цркву и причешћивао се Светим Тајнама. У пећини својој, овај богоугодник није имао ни постеље, ни огњишта, ни светиљке; једине ствари које је он имао и сва драгоценост биле су му књиге које је добијао од својих познаника. На себи је имао бедну одећу; хранио се хлебом који му је доносио познаник богољубац, и то у малој количини; пиће му је била само вода. Био неизмерно смирен и ниушта није сматрао себе, иако је изобиловао благодатним даровима. Преставио ce y почетку петога века.
Девица Ената беше родом из Газе јудејске, а Валентина из Кесарије. Пред судију Фирмилијана би изведена на суде Ената, врло племенита девица, и суђена. Приморавана да се одрекне Христа, она не хтеде. Зато је обесише о дрво, и дуго бише моткама по грудима. А чесна Валентина, такође девица, не мoгући да гледа судијину нечовечност и зверскост, које испољава на девици Енати, смело ступи пред судију и иступи против њега. Овај нареди да она одмах принесе жртву боговима на жртвенику који је био спреман у близини суда. Доведена пред жртвеник, она га, заједно са ватром што беше у њему, обори и ногама изгази. Разјарен због тога, мучитељ је стави на толике и такве муке, да се оне не могу описати. Очајан што не може да натера две девице на жрвоприношење боговима, он најзад донесе одлуку да их сажеже на огњу. И тако блажене девице примише венце мучеништва. После тога изађе на поприште свети Павле. Прво га ставише на разне муке. Али пошто у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде неповрећен, би осуђен на посечење мачем. Заблагодаривши Богу за то, и помоливши се за своје једновернике, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен. И тако предаде душу своју у руке Божје, од кога и доби венац мучеништва.
Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.
Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот”. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!” После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.
Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8, 52) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Христос нас учи да је страх од Бога изнад стида од људи. Јер ко се више боји људског суда него Божјег, издаће и самог Бога. Када ти глас савести зашапуће у тренуцима двоумљења, када се суочиш са искушењем да занемариш истину зарад људског одобравања, сети се: Изабери Бога, чак и ако ће те свет исмевати. Јер правда пред Њим вреди више од сваког људског презира.
Лек за сваку несрећу, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег... свима за све за спасење...
Сутра почиње Велики пост – време када све снаге усмеравамо на очишћење душе. Али, шта се у том подвигу дешава са нашим телом? Да ли је оно само терет који треба укротити или храм који треба осветити? Хришћанска вера нас подсећа да човек није душа која привремено носи тело, већ јединство створено за вечност. Наша коначна нада зато није бекство из тела, већ његово потпуно преображење и васкрсење.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.02.2026. Зачало 17.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.02.2026. Зачало 17.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.02.2026. Зачало 17.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.02.2026. Зачало 17.
Блажени Роман родио се у граду Росу, близу Антиохије. Кад постаде пунолетан, он се затвори у малој келији у околини Антиохије. У својој келији никад није ложио огањ ни палио свећу. Храна му беше хлеб и со, пиће - вода; и то у врло малим количинама, тек да одржи живот. Носио је само власеницу, а испод ње тешке ланце. Ради таквих подвига преподобни Роман се удостоји од Бога дара чудотворства: благодаћу Божијом исцељивао је разне болести. Многе заблуделе извео је на пут спасења који води у царство Божје. Доживео је дубоку старост, и мирно отишао ка Господу. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.
Помазивањем јелејем исцељивао болеснике. Мирно се упокојио у 14. веку.
Ови свети мученици пострадаше у Солеји на Кипру.