Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у деведесет осмој години, 1370. године.
У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.
(Исаак Сирин I празнује се 28. јануара). О овоме Исаку пише свети Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутрадан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи, Исак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији, да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. Други пут дођу два човека, безмало нага, и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљем дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. Неки човек пошаље две кошнице и преда игуману. Рекне му светитељ: „Пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута, увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе”.
Људи се моле Богу, али многи падају духом, ропћу на Бога и чак се одвраћају од Њега ако не добију брзо оно за шта моле. Да би се избегла оваква несрећа, треба схватити шта Христос обећава. А Он обећава да сваком оном ко упорно куца на врата Његовог милосрђа, неће дати земаљска добра, не оно што жели наше тело, већ велике дарове благодати Божије, дарове Светог Духа.
У времену када се све чешће сусрећемо са питањем могућности спасења изван вере у Христа, поставља се суштинско питање: Ако је спасење заиста могуће без Њега, то би значило да је било могуће и пре Његовог доласка. Али ако је тако, зашто је Он уопште долазио на земљу људима? Зашто је за нас пошао и у смрт? Зашто је рекао да је дошао "спасе изгубљено" (Лк. 19:10)? И најважније, зашто је Господ наш Исус Христос Својим ученицима јасно рекао: 'Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен' (Мк. 16:16)? У овом чланку осврћемо се на вековно учење Православне Цркве које даје одговор на ове дилеме.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 24.04.2025. Зачало 8.
Основали манастир на реци Сјанжеми, недалеко од Вологде. Живели истинским подвижничким животом, служећи за пример осталој братији. После многих богоугодних трудова свети Јевтимије, игуман обитељи, престави се ко 1465 године, поставивши за свога наследника преподобног Харитона. Преподобни Харитон управљао манастиром преко четрдесет година и упокојио се 1509 године. Свете мошти њихове почивају у њиховом манастиру, у Вазнесенској цркви.
Племић, ученик светог Сергија Радонежског; недалеко од Галича, у Костромској губернији, основао манастир, и био игуман Добио од Бога дар прозорљивости. Упокојио се 1442 године. Од светих моштију његових бивају многа чудеса
Преподобни Фармутије је по наређењу Анђела Божјег хранио светог Јована Бунарца за време десетогодишњег подвизавања овога у бунару (види 29 март). Упокојио се мирно у Господу. Живео у четвртом веку.
Беху тамничари на римској тамници у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?” упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.
Спомиње се у књизи Откровења као ”Антипа вјерни сведок мој, убијен код вас, гдје сатона борави” (Откр 2, 13), тј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју - слуге сатанске. И ту после њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата”. Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рече им Антипа: „Кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда”. И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божијега. Свети Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту, или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. године.
Свети свештеномученик Антипа, епископ пергамски, у Азији
На путу обојеном тугом и збуњеношћу, двојица ученика корачају без наде због страдања Учитеља. А онда, у тренутку када се најмање надају, придружује им се неочекивани Сапутник. Срце им заигра. Нада се враћа. Све добија смисао. Сусрет на путу за Емаус није само давна прича – већ жива, вечна икона наших духовних лутања, наде и препознавања. У овој Светлој седмици, док још одзвања радосни поздрав „Христос васкрсе!“ и васкршња радост трепери у песми, у храмовима и срцима, нека нас овај сусрет подсети: Господ је близу. Понекад невидљив, али увек присутан.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 23.04.2025. Зачало 4.
Блажени Дима беше из области Једренске, рибар по занимању, запослен у Смирни. Радио је на једном риболовишту у близини Смирне, и његов газда Турчин оклевета га како је Дима тобож обећао са заклетвом да се потурчи. За своју клевету Турчин нађе и лажне сведоке. Они одведоше Диму пред судију. Судија и сам стаде приморавати Диму да се одрекне Христа, као што се заклео да ће учинити. Дима на то одговори: Они лаж говоре; ја нити сам се заклео, нити ћу се потурчити; хришћанин сам, верујем у Христа, и исповедам да је Он истинит Бог, и готов сам да крв своју пролијем из љубави према Њему.
Живела у време јудејског цара Јосије у Јерусалиму. Прорекла цару Јосији који беше пронашао књигу Закона Божјег, да ће Господ показати на њему милост Своју због његове побожности, те неће дочекати да види казну Божију над Израиљем, проречену Мојсијем (4 22, 1-20). Скончала у миру.
Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година...
Ови светитељи пострадаше за Христа 332 године у време персијског цара Сапора II (325-379 г.). Презвитер Јаков беше из места Фарната а ђакон Азас из Витниора. Изведени пред врховног мага Ахосхаргана, они смело исповедише веру у Христа. Зато им у уста леваше оцат измешан са слачицом; потом их бише, па голе на отвореном месту обесише и тако их сву ноћ на мразу оставише. А када их скинуше, примораваху их да се поклоне сунцу и огњу. Они одбише.Тада кнез нареди да им се одсеку главе. И тако ови блажени венцоносци узиђоше на небо.