Као сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „Зато што у хришћанској Цркви Бог живи, а од синагоге јеврејске Он одступи”. Бесна због тако мужественог одговора, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају, где је, поврх тога, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране, а Александар епископ, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво.
Мученици су радо ишли на муке, чак и мала деца. Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али, они нису гледали лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и – нису се плашили. Сваки човек, кад му је тешко, треба да стави Христа као противтежу. Тек онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
Кроз векове, једна небеска фигура се појављује у кључним тренуцима историје спасења, преносећи поруке које обликују судбину човечанства. Да ли је он само један од многих анђела или заузима посебно место у небеској хијерархији, и по чему се разликују његова мисија и значај?
С вером прихватамо постојање светих анђела Божјих, о онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Не окрећите се лажним речима оних који поричу ствари недоступне њиховим телесним очима. Јер, и разум је невидљив. Питајте их: "Да ли верујете у сопствени разум, иако га не видите очима?" Што искреније будете славили свете анђеле Божје, то ћете јаче осетити њихову близину.
СТАРЕШИНА чтеца при цркви у Кивали за еписковања Јевсевија; спаљен на ломачи за исповедање вере Христове.
ЕПИСКОП у граду Кивали; пострадао за Христа под Диоклецијаном, 304. године.
Међу овим светим мученицима двојица беху презвитери, Ватусије и Верк, са своја два сина и три кћери, и монах Арпила, и мирјани: Авипа, Агнас, Риакс, Игатракс, Искос, Силас, Сигицас, Сонирил, Сајмблас, Термас, Филгас, и седам жена: Ана, Ала, Вариса, Моика, Мамика, Вирка и Анимаиса...
Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је, он одговори: „Један од живих на земљи”. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.
Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапина, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у IV веку.
Мисли се да је био Словен, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године.
Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом” (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж - Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж - Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).
Бити човек у свим временима, без обзира на околности, највећи је изазов и најважнији животни задатак. Зато је истинска вера, као животна пракса, кључна за опстанак појединца и целог народа, а њена суштина је у томе да свако користи дар који му је Бог дао за добро, а не за зло. Овај принцип је универзалан и представља једину разлику између праведног и грешног, доносећи са собом вечну награду или казну.
У временима таме и невоље, када се осећамо изгубљено и сломљено, Мајка Божија је луч наде који нам показује пут. Кроз искуства молитве, личне приче и дубоку веру, откривамо Њену неизмерну љубав и заштиту над српским народом и сваким од нас. Овај текст осликава духовну борбу, значај традиције и моћ молитве, али и упорну бригу Пресвете Богородице која никада не напушта своју децу.
Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њима је врло драго да виде нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици. Наратор: Маријана Ђерић
За овог преподобног у Синаксарима нема ништа опширније. Једино се у Полном Месецослову архиепископа Сергија каже за њега да је он даровао победу цару Теодосију Великом (379-395 г.) пославши му нараменик и штап...
Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година.
Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.
У дому Јосифовом Пресвета Дева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излазаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање Своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Деве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: „Ето, девојка ће зачети и родиће сина...” (Иса 6, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом!” (Лк 1, 28) и остало све редом како пише у Јеванђељу божанственог Луке. Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Деву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да означи тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
Најважнија битка се често води у тишини срца, где се сенка може прерушити у светлост, а обмана у истину. Како разликовати глас небеса од шапута подземља када оба нуде наизглед побожне путеве? Може ли се заиста препознати вук у јагњећој кожи духовности пре него што буде прекасно?