Света Мелитина беше из града Маркијанопоља Тракијског, живљаше у време цара Антонина при игемону Антиоху.Она учини многа чудеса; молитвом својом обори на земљу и сакруши кипове Аполона Херкула, и многе приведе истинитој вери Затим она обрати Христу супругу игемонову. Зато јој одсекоше главу. Чесно тело њено неко време лежаше непогребено.Један Македонац, по имену Акакије, пролазећи кроз то место за своје отачаство, измоли дозволу, те узе њене свете мошти, положи их у ковчег, са жељом да их однесе у своје отачаство. Али пловећи морем он се разболе и умре. Када лађа стиже до рта Лемноса, тамо би положено тело свете мученице. Близу њеног гроба би погребено тело и мученикољубивог Акакија.
Света Севастијана живљаше у време цара Домицијана и беше ученица светог апостола Павла Игемон Георгијенареди те је ухватише у граду Маркијанопољу. Њу бише, па у ужарену пећ бацише, али она оста неповређена. Потом је одведоше у тракијски град Ираклију: ту би обешена на дрвету, па после бачена зверовима да је растргну. Али она поново остаде неповређена. Напослетку јој мачем одсекоше главу, и из њене ране уместо крви истече млеко.
Родом из Чешког села Хотуњ, он се у чину свештеника много потрудио око ширења и утврђивања хришћанства у Чешкој. На реци Сазави свети Прокопије подигао манастир светог Јована Претече, у коме се и подвизавао до саме смрти, 1053 године.
Баба светог Вацлава, краља чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мржаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви Светог Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. године. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атосу. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј, патријарх цариградски, који кад га упозна у Светој Гори, узе га к себи, и потом посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. године. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
Пустињак мисирски, из IV века. Подвизавао се пуних шездесет година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.
Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон, сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск, антипат, устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се четрдесет девет хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „И царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати, него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз деветнаест дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како сва ласкања прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. Потом је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећи то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. Потом Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. године и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 29.09.2024. Зачало 37.
Једна од најзначајнијих тековина Цркве Христове, поред старозаветних и новозаветних прича, јесте и својеврсна ризница светоотачких прича и поука која се у виду усменог и писменог Предања баштини у саборној свести Цркве. Свака прича носи макар по једну поуку од огромне важности за наш вечни живот. Тако и прича о старцу Јовану и његовој непослушности.
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена, као и вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, јер Ја сам - алфа и омега.
Спомиње се једино у Синајском Типику бр. 1094, лист 32
Исповедник у време цара Декија (249-251. г.). Преставио се у миру. Његов спомен празнује се 31. марта (где видети опширније о њему), а данас се празнује налаз његових светих моштију.
Свети Првомученик и Архиђакон Христов Стефан слави се 27. децембра; пренос пак његових светих моштију слави се 2. августа, а данас се врши само спомен открића или налаза његових светих моштију.
Преподобни Герасим се родио у селу Леонтари на Пелопонезу. Изучивши основну школу он се нарочито посвети изучавању Светога Писма и Житија Светих, тако да кад поодрасте постаде чтец у Цркви, а касније и ђакон и свештеник. Посветивши Богу сав свој живот он се реши да напусти свет, па зато крете најпре у свети град Јерусалим да се поклони Светим Местима. Пошто ту своју свету жељу испуни он се врати у Грчку и дође у крајеве Димитријадске, близу града Волоса. Ту он, у близини села Макринице, нађе манастир Свете и Животворне Тројице звани Сурвија, који беше подигао преподобни Дионисије Олимпски, и ту се заустави...
Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је свети Јосиф постао и игуман.
Свети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.
Један од оних дванаест отаца сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе кавкаске да проповедају Јеванђеље. Свети Јосиф мирно се представио Господу 570. године. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
Пострада за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. године.
Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.